Српска православна црква (СПЦ) и верници сутра славе празник посвећен преносу моштију Светог Георгија из Никомидије у Лиду палестинску, у народу познатији као Ђурђиц.

Свети Георгије био је римски војник у гарди цара Диоклецијана, који је мученички страдао током прогона хришћана, а у хришћанству се слави као Свети Ђорђе. Погубљен је 303. године зато што је одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана и изјавио да се не плаши да умре за своју веру.

Свети Ђорђе је веома поштован у српском народу. Слави се два пута годишње – 16. новембра по новом календару као Ђурђиц, одсносно празник преноса моштију светитеља у Палестину и полагања у велелепни, њему посвећени храм, и 6. маја као Ђурђевдан, дан смрти Светог Георгијa.

У хришћанској иконографији Свети Георгије се од 7. века приказује као војник, без коња, у стојећем ставу и са копљем или мачем у десној руци. Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају.

Пре него што је преминуо, Свети Георгије је замолио свог слугу да му тело однесе у Палестину, одакле му је мајка била родом и где је имао велико имање које је раздао сиромасима, што је слуга и урадио. У време цара Константина Великог, хришћани су у Лиди подигли храм посвећен Светом Георгију, а приликом освећења тога храма у њега су пренете светитељеве мошти.

Свети Георгије је врло поштован у српском народу, а посвећене су му многе цркве и манастири: Ђурђеви Ступови, Враћевшница, Старо Нагоричино, храм на Опленцу, Боговађа.

Ђурђиц је крсна слава бројних српских породица.

Према народном веровању, зима долази са Ђурђицем, а одлази са Ђурђевданом.