Споменик погинулима у оружаним акцијама и НАТО агресији у Врању представља један од најважнијих симбола сећања на страдале војнике, полицајце и цивиле Пчињског округа током ратних сукоба деведесетих и бомбардовања Савезне Републике Југославије. Подигнут 2008. године, овај меморијал чува успомену на 95 палих Врањанаца, војника и полицајаца

Локација споменика жртвама НАТО агресије

Споменик се налази у самом срцу Врања, на уређеном платоу испред Галерије Народног музеја, позициониран између Партизанске и Београдске улице. Локација је пажљиво одабрана како би била доступна свим грађанима и посетиоцима који долазе из правца главне пешачке зоне.

Плато око споменика је архитектонски обликован са степеницама и клупама, чинећи га мирним местом за рефлексију и одавање поште.

Најважније чињенице о НАТО агресији на СРЈ

Војна интервенција под називом „Операција Савезничка сила“ започела је 24. марта 1999. године без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, што је преседан у новијој историји.

Трајање: Напади су трајали пуних 78 дана, до потписивања Кумановског споразума 10. јуна 1999.

Учесници: У ваздушној агресији учествовало је 19 економски и војно најмоћнијих земаља света.

Биланс страдања (Република Србија): Према подацима Министарства одбране, погинуо је 1.031 припадник војске и полиције, а око 2.500 цивила (међу којима 89 деце). Рањено је више од 11.000 људи.

Људске жртве на подручју Врања и Пчињског округа

Пчињски округ и Врање били су међу најчешћим метама НАТО авијације због свог стратешког положаја. Према званичним извештајима, на територији самог Врања забележене су 62 директне жртве током ваздушних удара.

Бомбардовање Врања отпочело је крајем марта, а жестоки удари уследили су почетком априла 1999. године, када су погођене касарне „1.300 каплара“ и „Сима Погачаревић“.

Нарочито трагичан био је напад у близини аутобуске станице када је погинуло двоје људи, као и погибија младих цивила: шеснаестогодишње Ирене Митић из Рибинца и тринаестогодишњег дечака из околине.

Поред тога, у селу Рељан код Прешева, у једном дану (15. априла) страдао је већи број војника на положајима.

Невидљиве жртве: Осиромашени уранијум

Округ је претрпео огромне последице због употребе муниције са осиромашеним уранијумом, нарочито на брду Пљачковица изнад Врања, као и на локацијама Братоселце и Боровац. Хронике бележе да је од 8 радника врањског „Водовода“ који су без заштитне опреме рашчишћавали терен на Пљачковици, чак 7 преминуло од карцинома.

Према подацима локалних здравствених служби, број оболелих од рака у Пчињском округу скочио је са око 350 у 2000. години на преко 700-800 нових случајева годишње у каснијим годинама.

Сведочења и цитати из хроника

Новински извештаји са веб портала преносе потресна сведочења и изјаве званичника који се сваке године окупљају на овом месту. На државној комеморацији, председник Србије је истакао:

„Сваког 24. марта када мислимо да је прошло толико година и да су ране зацељене, увек се изненадимо да нису, и да крваре као да је јуче било.“

Локална хроника преноси речи градоначелника Врања, др Слободана Миленковића, који подсећа на узроке трагедије:

„Србија на крају миленијума, независна и пркосна, нашла се на удару богатих само из разлога јер није хтела да се одрекне дела своје територије – наше земље вековне.“

Манифестације и комеморативни догађаји

Код Споменика погинулима у оружаним акцијама редовно се организују централни градски и државни догађаји:

Дан сећања на жртве НАТО агресије (24. март): Традиционални комеморативни скуп уз интонирање химне „Боже правде“, полагање венаца и верски помен који служи свештенство Епархије врањске. У Врању је одржана и централна државна комеморација уз присуство највишег државног врха Србије и Републике Српске, Војске Србије, полиције и СПЦ.

Пратећи културни програми: Ови датуми се често обележавају изложбама историјских фотографија у самој Галерији Народног музеја, као и пројекцијама документарних филмова у Позоришту „Бора Станковић“.

О аутору споменика: Станимир Павловић

Споменик жртвама НАТО агресије дело је познатог уметника – знаменитог српског вајара Станимира Павловића, чија се бројна дела налазе на подручју Врања и југа Србије.

Павловић је рођен 6. децембра 1945. године у Стрезовцу код Прешева. Школу примењених уметности завршио је у Нишу, а дипломирао на Академији примењених уметности у Београду 1970. године. Од 1971. године је члан УЛУПУДС-а, а већи део свог радног века провео је као вајар-сценарограф у Народном позоришту у Београду.

Његов рад карактерише снажна симболика. Док споменик Бакији Бакићу, на пример, тежи реалистичном приказу емоције музичара, Споменик жртвама НАТО агресије симболизује деструктивну силу која долази одозго, али истовремено представља и сунце као симбол вечности.

Павловић је аутор великог броја биста, сценографија за култне позоришне представе и меморијалних плакета широм Србије.