Споменик Бакији Бакићу у Горњој чаршији у Врању представља један од најзначајнијих симбола града под Пржаром, подигнут у част човека који је врањски мелос и српску трубу прославио широм света. Овај монумент лоциран је на историјском простору који вековима баштини дух аутентичног јужњачког севдаха.
Бакија Бакић (1923–1989) рођен је у врањском насељу Горња чаршија. Трубу је почео да свира са свега десет година, учећи од оца Фејзе Бакића, који се након Првог светског рата доселио у Врање и основао породични оркестар. Захваљујући вансеријском таленту и виртуозности, Бакија убрзо преузима вођство над оркестром који ће успешно водити дуже од пола века.
Његов уметнички израз карактерисала је префињена интерпретација врањског чочека и традиционалних песама, којом је спојио оријенталне ритмове са локалним сензибилитетом. Бакија Бакић је постао апсолутни симбол Драгачевског сабора трубача у Гучи, где је три пута проглашаван за прву трубу (1963, 1969. и 1970. године), чиме је заслужио и доживотно звање мајстора трубе.
Подизање споменика, откривање и хронике
Споменик у част врањског виртуоза свечано је откривен 2006. године у срцу Горње чаршије. Овај догађај је забележен у бројним локалним и националним медијима као дуго очекивано одавање почасти уметнику. Како преносе тадашње новинске хронике и веб портали, попут РТС-а и званичних градских извештаја, откривање је изгледало као велики народни сабор.
Свечаности су присуствовали највиши функционери локалне самоуправе, бројни грађани, поштоваоци његовог дела, као и уметникова породица, укључујући ћерку Назу. Трг је одзвањао звуцима дувачких оркестара који су уживо изводили Бакијине најпознатије композиције, а медији су пренели изјаве званичника који су истакли да је Бакија Бакић био „најбољи амбасадор Врања и наше земље“.
О аутору споменика
Аутор бронзане скулптуре која приказује Бакију са трубом у рукама је знаменити српски вајар Станимир Павловић. Рођен је 6. децембра 1945. године у Стрезовцу код Прешева. Завршио је Школу примењених уметности у Нишу, а дипломирао на Академији примењених уметности у Београду 1970. године. Био је дугогодишњи вајар-сценарограф у Народном позоришту у Београду и члан ULUPUDS-а од 1971. године.
Културни код Горње чаршије
Споменик се налази на Тргу слободи у Горњој чаршији, традиционално најживописнијем делу Врања, на платоу испред простора где се некада налазила историјска Сахат-кула. Горња чаршија је позната као старо градско језгро у којем су се вековима укрштали каравански путеви и где је настао специфичан урбани развој Врања током отоманског периода. Овај кварт је историјско станиште врањских Рома и колевка чувене музичке традиције овековечене у делима Боре Станковића. Данас овај простор има заштићен културно-историјски значај за град.
Живот споменика и манифестације
Током година, простор око споменика постао је централна тачка очувања трубачке традиције. Сваке године град Врање и Туристичка организација овде организују традиционалну манифестацију Меморијал „Бакија Бакић“.
Програм редовно почиње полагањем цвећа званичних делегација на споменик, праћено наступима елитних трубачких састава. Споменик је на кратко био у фокусу црне хронике када су у новембру 2017. године вандали оштетили скулптуру одсекавши део трубе. Градске службе су убрзо санирале штету и споменику вратиле изворни сјај.
Наследници и врањска школа трубе
Бакија Бакић није оставио само споменик, већ живи музички аманет. Након његове смрти, вођство над оркестром преузео је његов рођак Милан Младеновић, затим Ненад Младеновић, да би данас породичну традицију успешно наставио Стефан Младеновић.
Из ове „школе“ потекли су и други реномирани врањски трубачи и оркестри који редовно побеђују у Гучи, као што су оркестри Ненада и Стефана Младеновића, оркестар Екрема Мамутовића, као и оркестри Бојана Ристића, Јовице Ајдаревића, Дејана Авдића и Роберта Демировића. Врањска школа трубе остаје јединствена по свом меланхоличном, а истовремено ватреном јужњачком стилу.
