Под слоганом “Смех, тишина, истина и још понешто” отворени су 45. Борини позоришни дани. Ово је била прилика и да се обележи Дан позоришта и доделе годишње награде, а премијерно је приказана представа “Прослава “ врањског театра.

На отварању Бориних позоришних дана присутнима се обратио заменик градоначелника Милан Илић, истакавши да ,,Борини позоришни дани“ представљају једну од најзначајнијих културних и уметничких манифестација нашег града. 

-Ако погледамо мало шире и дубље, слоган овогодишњег фестивала у сагласју је и са целокупним опусом Борисава Станковића, у чију част је фестивал и покренут.  Јер ни у једном делу српских књижевника пре Боре није било толике, заглушујуће тишине, није се живље смејало, ни гласније плакало, а истина, пре свега она о патњи душе и срца нигде поетичније описана, рекао је на отварању заменик градоначелника Милан Илић.

На отварању је говорила и директорка позоришта, Кристина Јањић Стојановић, која је уручила и годишње награде глумцу Александру Михајловићу и мајстору сцене Милану Стојчићу.

– Када нека културна манифестација траје оволико дуго, то више није само догађај,  то постаје идентитет града, традиција уткана у генерације уметника и публике, симбол истрајности, љубави према сцени и нераскидиве везе између позоришта и људи који у њему проналазе радост, одговоре на питања, утеху и инспирацију. Зато желим да изразим искрену захвалност граду и градском руководству на подршци и разумевању важности културе, као и свима вама који из године у годину доказујете да позориште има своју верну публику, своје пријатеље и своје саборце, истакла је директорка.

Традиционално је на отварању фестивала одиграна премијера врањског театра. Овога пута урађена је адаптација остварења “Прослава”, по мотиву филмског сценарија Томаса Винтерберга и Могенса Рукова.

Познато остварење смештено је у локални простор, још једном подсећајући да проблем који носи сама представа јесте ту, свеприсутан, међу нама, и не само везан за унутарпородичне односе.

Једна страшна породична тајна, пред којом се сви праве глуви, неми и слепи, излази на видело, али до самог краја и даље обавијена велом сумње и неповерења – “јесте или није.” Сви у породици имају неке своје улоге, а симболично, радња се одвија на рођенданском маскенбалу, где коначно падају оне, већ добро прихваћене и усвојене маске које сви чланови породице носе.

Представа је била камерног типа, тако да је интеракција са публиком била присутна.