Српска историја на југу земље исписана је борбом, страдањем и непоколебљивом жељом за слободом.
Врање поносно чува сећање на родоначелника модерне српске државности кроз Спомен-плочу (барељеф) вожду Карађорђу Петровићу, која представља симбол непокора и почетак дугог пута ка коначном ослобођењу југа Србије.
Ово спомен-обележје у самом центру града сведочи о нераскидивој вези између устаничке искре из 1804. године и коначног збацивања османског јарма у Врању седам деценија касније. Сваког 15. фебруара, на Дан државности, управо ово место постаје средиште државних и локалних церемонија које славе слободарски дух српског народа.
Подизање, локација и државне свечаности у центру града
Барељеф посвећен вожду Карађорђу постављен је у самом градском језгру, у непосредној близини осталих кључних споменика који чине историјску вертикалу овог краја. Спомен-плоча се налази у пешачкој зони у центру града, позиционирана тако да подсећа пролазнике на темеље српске револуције. Недалеко одавде налазе се и друга значајна обележја, попут чувеног Споменика ослободиоцима Врања (популарног „Чика Мите“), рада вајара Симеона Роксандића.
Спомен-плоча са барељефом вожду Карађорђу Петровићу у Врању, смештена код зграде некадашње Дирекције за развој и изградњу града, свечано је откривена 2004. године, у оквиру централне прославе великог јубилеја — 200 година од избијања Првог српског устанка (1804–2004) и почетка стварања модерне српске државе. Уз звуке химне и присуство великог броја Врањанаца свих генерација, свечано је откривено спомен-знамење вођу Првог српског устанка. Врање је тим чином још једном потврдило да дубоко поштује своје историјске корене и људе који су уградили своје животе у темеље слободне државе.
Из сачуваних хроника и бележака са свечаности издвајају се речи представника града и беседника који су истакли:
„Вожд Карађорђе није само покренуо устанак у Орашцу; он је упалио искру слободе која је осветлила путеве свих српских крајева. Овај барељеф у Врању подсећа нас да је дух устаничке Србије увек живео и на нашем југу, све до коначног ослобођења.“
Ово место, сваке године, има централну улогу у званичном обележавању Дана државности. Церемонија окупља највише градско руководство, представнике Војске Србије, свештенство Епархије врањске, борачке организације и бројне грађане.
Током једне од свечаности, остао је забележен говор тадашње председнице Скупштине града Зорице Јовић, која је нагласила цивилизацијски преокрет који је Карађорђе донео:
„Почетак Српске револуције није био само борба за коначно скидање окова турске империје. Био је то незаустављив покрет за промену државног и цивилизацијског наслеђа. Почетак Српске револуције представљао је оздрављење српске националне свести, толико векова убијане и сатиране. Свести да је сваки човек рођен слободан…“
Уметнички израз овог барељефа прати снажну психологизацију лика вожда – са препознатљивим оштрим цртама лица, високим челом и одлучним погледом усмереним ка будућности, што је одлика српске меморијалне пластике 20. века. Слично као што је велики Симеон Роксандић својим ремек-делом „Чика Мита“ симболички приказао српског војника који ломи окупаторски барјак, тако и аутор овог барељефа кроз бронзу успешно материјализује Карађорђеву несаломиву енергију.
Живот и дело вожда Карађорђа Петровића
Ђорђе Петровић – Карађорђе (1762–1817) био је вођа Првог српског устанка и једна од најзначајнијих личности у целокупној историји Балкана. Рођен у сиромашној породици у селу Вишевац, свој војнички занат испекао је учешћем у Кочиној крајини.
Након сурове Сече кнезова почетком 1804. године, српски прваци су га на сабору у Орашцу изабрали за врховног вођу (вожда). Показао је вансеријски војнички таленат, предводећи устанике у историјским победама на Иванковцу, Мишару и Делиграду, као и приликом ослобађања Београда.
Карађорђе није био само војсковођа већ и државотворац – под његовим вођством основане су прве модерне српске институције, укључујући Правитељствујушчи совјет и Велику школу коју је покренуо Доситеј Обрадовић. Иако је устанак доживео војни слом 1813. године услед неповољних међународних околности, Карађорђе је поставио темељ са којег Србија више није могла бити враћена у стање потпуне покорности. Убијен је мучки 1817. године, али је његово дело наставило да живи кроз династију Карађорђевић коју је основао.
Како је у народу живела легенда о „Црном Ђорђу“
Легенда о „Црном Ђорђу“, како су га Турци прозвали због страха који им је уливао, родила се још за његовог живота и брзо се ширила српским земљама под османском влашћу, укључујући и врањски крај. У народу је сматран митским заштитником, човеком огромне физичке снаге и непоколебљиве воље, чија је појава на бојишту уносила панику међу непријатеље.
Након његове трагичне смрти у Радовањском лугу, легенда је прерасла у истински култ слободе. Кроз епске народне песме које је бележио Вук Караџић, као и кроз казивања која су се преносила са колена на колено у тада још неослобођеном Врању, Карађорђе је постао симбол неумитног васкрсења српске државе. Народ на југу Србије је у сваком историјском преокрету веровао да „вождов дух“ води нове ратнике ка коначној победи.
Од Првог устанка до ослобођења Врања
Први српски устанак, иако географски ограничен на Београдски пашалук, имао је далекосежан утицај на све јужнословенске народе. Он је деловао као катализатор националног буђења, показујући хришћанском становништву на Балкану да је моћна Османска империја победива.
Управо је та револуционарна искра покренула потоње устанке и ратове. На крају тог дугог историјског процеса, седам деценија након Орашца, уследио је Други српско-турски рат. Под командом генерала Јована Белимарковића, српска војска је извела херојске операције и 31. јануара 1878. године коначно ослободила Врање. Овим чином остварен је Карађорђев сан о ширењу слободне српске државе на југ, а Врање је заувек припојено својој матици, чиме је отпочела његова модерна европска историја. Спомен-плоча у центру Врања стоји као вечни подсетник на ту историјску спону.
