На сцени позоришта „Бора Станковић“ у Врању изведена је вишеструко награђивана монодрама „Мулеј“ у извођењу глумице Анице Петровић. Кроз снажну и емотивну причу, публика је имала прилику да се сусретне са темама адолесценције, суочавања са губитком, психичким кризама и значаја љубави и подршке у процесу излечења. Монодрама је до сада освојила бројне награде за најбољу представу и најбољу глумицу на фестивалима у Београду, Сремској Митровици, Шапцу и Обреновцу.
На сцени Позоришта „Бора Станковић“ је изведена монодрама „Мулеј“ чију драматизацију и режију потписује Аница Петровић. Представа је настала по истоименом роману Ерленда Луа, а у центру радње нашла се тинејџерка Јулија, која се суочава са тешком животном ситуацијом и кризним мислима, укључујући и покушаје суицида, а све уз суптилне елементе хумора који представу чине приступачнијом и питкијом публици.
-Издвојила бих једно искуство са фестивала, где је публика била потпуно мирна, а светло веома јако, па нисам могла ни да је видим ни да је чујем. У једном тренутку помислила сам да никога нема, да сам досадна и да оно што желим да пренесем, не допире до публике. Међутим, управо на том фестивалу добила сам две главне награде, а публика је била одушевљена. То је уједно био и мој први фестивал са представом, па је тај доживљај вероватно један од најснажнијих у мојој каријери играјући монодраму „Мулеј“, објашњава глумица Аница Петровић.
Један од кључних елемената монодраме је интеракција са публиком, која постаје својеврстан партнер у извођењу, што сваки наступ чини јединственим и изазовним. Иако се бави веома тешком темом, „Мулеј“ носи снажну поруку – да нико није сам и да увек постоји излаз, чак и у најтежим ситуацијама.
Јулија је протагонисткиња и има седамнаест година. Одабрала сам да буде баш у тим годинама, јер сматрам да се управо тада код многих, први пут јављају суицидне мисли. Процес кроз који она пролази изузетно је драгоцен — показује да нико од нас није сам, да решење увек постоји и да увек можемо потражити помоћ, наводи наша саговорница.
Ова представа је публику оставила дубоко дирнутом, али и инспирисаном, подсећајући на важност подршке, разумевања и емпатије у нашем окружењу.
