Српска православна црква и школе широм Србије данас ће прославити Савиндан, у знак сећања на Светог Саву, српског просветитеља и првог српског архиепископа, утемељивача српске цркве, државе и школства.

У част Светог Саве широм Србије, региона и света сваке године организују се светославске прославе и академије, а ученици основних и средњих школа у Србији ће школску славу обележити пригодним програмима.

Празник Светог Саве један је од највећих црквених и породичних празника, светкују га многе занатлије, а проглашен је и за школску славу.

Први писани траг о школској прослави Савиндана је из 1734. године када је обележен у Сремским Карловцима, а кнез Михаило Обреновић донео је наредбу о школској прослави дана Светог Саве у Србији, што је било регулисано законом од 13. јануара 1841. године. Слава је у то време уведена и на Лицеј, а од 1864. године на Универзитет.

У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада у свим школама најсвечаније прославља.

Савиндан се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком тадашњих власти, а после полувековне забране у комунистичком режиму, прослављање празника настављено је 1989. године.

Празнична песма за Савиндан је Химна светом Сави која је, како се претпоставља, настала  крајем 18. века или у периоду од 1804. до 1817. године.

Светосавска химна је прва српска химна новог века, али оригиналан рукопис химне није сачуван, него само препис из 1832. године због чега аутор није познат.

Дан Светог Саве посебно се обележава у храмовима који су му у славу подигнути од Ванкувера до Новог Зеланда, а Свети Сава је и ктиторска слава манастира Хиландар на Светој гори.

Свети Сава је написао да не гради Хиландар себе ради, већ због свога народа.

Подигнут као образовни центар, Хиландар и данас пројектује дубоку преданост молитви и зрачи моћну енергију, како су и замисли његови градитељи, светитељи, Стефан Немања и његов син Свети Сава.

У манастиру Хиландар је Свети Сава основао и Прву српску болницу.

Успомену на Светог Саву чува и Манастир Свете Катарине у Египту, подигнут на светом месту на Синајској гори, који се према речима оца Јустина може похвалити непрекидном историјом дугом 1.700 година уз непроцењиве вредности, осим сећања на боравак Светог Саве чува и најстарији сачувани псалтир на старословенском – српски псалтир.

Свети Сава овај свет напустио је 27. јануара 1236. пре 790 година.      Смрт га је затекла приликом повратка у Србију, 14. односно по новом календару 27. јануара 1236. у Трнову, ондашњој престоници Бугарске.

Растко, у монаштву Сава, рођен је око 1175, као најмлађе дете, трећи син, Ане и Стефана Немање родоначелника династије Немањић.  

Краљ Владислав пренеће потом његове земне остатке, који су постали предмет култа већ у Трнову, у Милешеву, Владисављеву задужбину, где ће се налазити до краја 16. века.

Мошти Светог Саве, предмет култа и општег уважавања не само православних Срба, него и римокатолика и муслимана Турци су спалили априла 1594. на Врачару надомак Београда.

Како је време пролазило поштовање према Светом Сави је расло, док од 18. века, нарочито у фрушкогорским манастирима, култ Немањића добија на снази у склопу градње нове националне идеје која се родила у врху тадашње Карловачке митрополије.

Постоји много српских народних веровања везаних за Савиндан, међу којима и то да ће се ако на Светог Саву грми десити важни догађаји у земљи.

Многе занатлије у Србији, као што су ужари, мутавџије, опанчари, обућари су Светог Саву сматрале својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу.

У многим крајевима Светог Саву нарочито празнују сточари, а многи обичају су везани и за страх од вукова, па се пред Савиндан стока није смела терати у шуму због страха од вукова.

Такође, тих дана ништа се није смело радити са сечивом, бритве нису отваране да би вуковима чељусти остале склопљене, а жене нису смеле ништа бојити у црвено да вукови не би клали стоку.