Марко Јанковић из Врања једини је ђак Балетске школе „Лујо да Вичо“ са југа Србије. Он је на одсеку народне игре завршио прву годину, а љубав према фолклору родила се још у детињству када је крочио у Фолклорни ансамбл Севдах. Угостили смо га, како би из прве руке чули како изгледа школовање у Балетској школи.

Када је са 5 година отишао у Севдах, Марко није ни слутио да ће управо фолклор бити његов пут у школовању. Игра, путовања, разне кореографије временом су постале његов живот, па је због тога уписао средњу Балетску школу, одсек за народне игре.

У његовој класи је 16 младих, осам момака и осам девојака из целе Србије који се школују за професионалне играче народних игара. Пријемни испит за ову школу се разликује од класичног пријемног, а Марко истиче да је конкуренција била јака.

– На пријемном испиту су се гледале играчке способности, поред тога традиционално певање и оцењивао се слух и ритам, као и физичке предиспозиције. Севдах ми је кроз толике године био припрема, а пре тога сам се сам спремао. Уметнички руководилац Севдаха ми је указивао на неке грешке. Морам да напоменем да ми је Бранимир Стошић Каце пуно помогао и указао на неке грешке у певању, каже Марко Јанковић.

Школски дан у овој школи почиње ујутру и некад траје до поподневних часова, а неретко се ради и суботом. Поред игре, они имају и часове теорије.

Ниједан дан није исти, а Марко истиче да је то све због тога да би се они изградили као професионални играчи.

– Пре свега волим да играм Врање због тог темперамента југа Србије. Такође волим и Биначку Мораву, Влашко надигравање и Игре из Призрена. Волим и кореографије са севера, на пример мађарске. Све кореографије имају свој стил, харизму и лепоту, тако да се не бира када су кореографије у питању, све играмо и све имају своју драж. Све што може у фолклору да се научи је одлично и ту се ум стопостотно користи, јер се размишља о томе где идем у току игре и где се одвајам. Људи мисле да је фолклор лак, али није и томе треба посвестити много пажње, додаје Марко.

Марко истиче да је на наговор оца отишао у Севдах, а касније и у Балетску школу. Додаје да је за ову професију најважнији таленат, али и вредан труд и рад. Одлазак у ову средњу школу је за њега прелазак из аматеризма у професионализам.

Након средње школе постаће професионални играч народне игре, а о факултету још увек не размишља озбиљно, већ каже да иде корак по корак и да ужива у овом тренутку.