Предели Горње Пчиње су врло занимљиви, али и помало заборављени, јер су ван главних путева и саобраћајница. Ипак, они крију значајна сведочанства наше средњовековне историје. То потврђују бројни археолошки локалитети, као и 23 црквишта и манастиришта, од којих многи данас постоје само као топоними. Међу њима је и црква Пресвете Богородице у селу Доња Трница, која је од Општине Трговиште удаљена три километра.

Црква Пресвете Богородице смештена је уз десну обалу реке Пчиње, у живописној сутјески званој Просечено или Просеченик, између три врлетне камене пирамиде, знане као Вражји Камен, Просечени камен и Вражија глава. Река Пчиња је на овом месту својим коритом просекла стену и ту је граница између Горње и Доње Пчиње. Овај предео многе подсећа на Метеоре у Грчкој.

У повељи којом су правно потврђене границе државе Дејановића, издате 10. августа 1355. године, спомиње се Просеченик као место које означава међу. Под овим именом помиње се у старој повељи севатократора Дејана који је био муж Теодоре сестре цара Душана. Овом повењом је правно озваничена област Дејановићи, зато што ју је лично потврдио цар Душан 1355. године.  Црква Свете Богородице у XIV веку припада области Жеглигова, баштини севастократора Дејана и његових синова Драгаша и Константина.  Саграђена је и живописана у периоду од 1350. до 1380. године, од стране непознатог властелина, можда као гробна црква, наводи се у Шематизму Епархије врањске.

На основу очуваних фресака многи истраживачи тврде да храм потиче из 16. века, мада нема историјских извора о тачном датуму настанка.

Миша Ракоција је у студији о освој светињи записао да Црква Свете Богородице на Вражијем камену својим архитектонским решењем прати врлетни терен на коме je сазидана. То je скромна једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом, на чијој je западној страни припрата новијег датума. Преко полихромно обрађених зидних платана, црква на Вражијем Камену ce директно везује за споменике српсковизантијске школе, преко којих je y наше крајеве продрла техника византијских градитеља. Припрата, по свој прилици из XIX века, косином свог западног зида прати неправилности терена, и надовезује ce на западни зид наоса. Грађена je од грубо притесаног камена везаног кречним малтером. Зидне површине припрате повремено су нивелисане четвртастим дрвеним гредама као и већим тесаницима на угловима. Врата ce налазе на јужној страни док je насупрот њих, на северној страни, већи прозорски отвор y облику пушкарнице. Мањи прозор je на западном зиду, испод самих таванских греда, конусно обликован већим каменим плочама. У средишњем делу западног зида je већа, полуобличасто обликована ниша, a y северозападном углу мања четвртаста ниша. Под припрате je од набијене земље преко које су положене плоче од шкриљца. Црква je замишљена као једнобродна грађевина засведена полуобличастим сводом, са полукружном апсидом на истоку. Темељна стопа je од нетесаног камена чија висина зависи од облика терена, па ce на тај начин постиже правилно нивелисање подне површине. Од пода па до свода зидана je притесаним каменом y комбинацији са црвено печеном опеком — такозваном декоративном византијском техником.

Други улаз ce налази на јужној страни. Изнад ових врата фасада je оживљена са три нише од којих je средња највећа. У унутрашњости ових ниша још je очуван живопис: y средишњој ce препознаје св. Богородица која држи малог Христа y руци, што je довољно да ce са сигурношћу тврди да je овај храм посвећен св. Богородици. У мањим нишама, лево и десно од средишње, видљиви су ореоли непознатих светитеља. Дуж потрбушних страна ниша простире ce орнамент y облику палмете, какав одваја и прву од друге зоне живописа y наосу. Судећи по траговима малтера армираног сецканом сламом, изгледа да je цела јужна страна наоса некад била осликана. Упада y очи мала осветљеност храма. Један прозорски отвор налази ce на источној страни y олтару, изнад часне трпезе, a други, мањи y самом лучном одсечку зидног платна. Кроз прозор y олтару није могла допирати светлост y наос, јер ce y цркви налази зидани иконостас. Као што ce y сликаним композицијама божанска еветлост спушта са неба, тако ce и зрак светлости који улази кроз прозорски отвор лучног одсечка зида пробија кроз таму цркве све до западног зида, надмоћно надјачавајући слабу светлост свећа испод себе, стварајући при том једну нестварну „гробљанскомистичну“ атмосферу. Овако створени услови омогућавали су да ce уз помоћ метода усредсређења, коje су пропагирали исихасти, сагледа божанска светлост. Симболично укомпонован зрак у сцену Вазнесења Христовог, подвлачи на тај начин метафору о Христу — сунцу правде која разбија таму и пружа људима светлост, иза коje ce крије све заступљеније учење исихаста о „божанској енергији“. Симболично схватање светлости достигло je кулминацију y XIV веку, под утицајем монаха исихаста с Атоса, и то после сабора одржаних 1347. и 1351. године, a нарочито после смрти Гриторије Палама (1296—1359) и његове канонизације 1368. године. Градитељу je очито било важно да архитектонским решењем Вражије Цркве успостави склад између функционалног и симболичног, a поменута сувремена теолошка схватања могу послужити као једна од компоненти приликом датовања овог храма.

Мале димензије цркве, те њена изузетно слаба осветљеност, условили су распоред живописа. Живописац je, не одступајући од устаљених византијских канона, распоредом живописа на видно место поставио композиције посвећене Богородици, y чију славу je храм и подигнут. Фреске су рађене на малтеру армираним сецканом сламом y техници ал фреско. Сачувани део фрескоансамбла задржао je затечено стање захваљујући интервенцији Завода за заштиту споменика културе из Ниша, те je на тај начин спречено даље пропадање живописа. Сачувани живопис ce може поделити y три зоне, y коje ce уклапа и фрескодекорација источног зида с апсидалном конхом. Прву зону чини уобичајени низ стојећих фигура: архијереји из Поклоњења ХристуАгнецу y олтарском простору, три фрагментована попрсја мученика на јужном зиду, и делимично сачувани Константин и Јелена на западном зиду наоса. Друга зона резервисана je за композиције Великих празника (Благовести, Рођење Христово, Сретење, Крштење Христово, Лазарево васкрсење, Ваведење Богородичино — убачено y празнике, Успење, Пренос тела и Вазнесење Богородичино), док су композиције на северном зиду сачуване само y фрагментима од којих ce препознају Распеће, Мироноснице, и Силазак y Ад.

Стилске особености живописа цркве Свете Богородице најближе су сликарству Свете Богородице на острву Мали Град на Преспанском језеру, Светом Атанасију Костуру (данас Касторији у Грчкој), Светом Ђорђу у Полошком, Борја у Албанији, Марковом манастиру, као и сликарству охридског округа XIV века.

Црква Пресвете Богородице на Вражијем Камену стављена je под заштиту закона, решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС број 573, од 14. маја 1958. године, a категорисана је као споменик од великог значаја 1983. године.

До сада урађени конзерваторски и рестаураторски радови, обухватили су обнову свода и смештање целе цркве под један кров од камених плоча, на две воде, као и најпотребније заштитне радове на живопису, док су током 2005. године обављени радови на санацији.

Овај текст део је пројекта Крст на камену, који је суфинансиран средствима Општине Трговиште. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.