Црква Свете Богородице на Вражијем Камену спада y групу оних споменика који су познати само ужем кругу стручњака. Њој никада није посвећена нека студија, y којој би биле сабране њене историјско-уметничке особености. Осим неколико географско-етнографских студија и једног путописног записа, y којима су површно дотакнути, без покушаја да барем информативно буду обрађени њена историја, архитектура и живопис, о овој цркви не постоји никаква друга писана реч. Иако ce налази на путу (у народу познатом као „друм“), који из Врања води за Паланку, Кратово и друга места y Македонији, о њој нема спомена ни y старијим изворима. Проблем ce компликује и чињеницом да y цркви није сачуван никакав натпис или запис о томе ко je, када и за време чије владавине подигао овај храм. Вражија Црква остала je на маргинама интересовања и научника, мада су неоспорне ликовне вредности њеног живописа.

Што се тиче самог локалитета где се ова светиња налази, Вражјег камена, важно је напоменути да је овај изузетни простор, упркос свим напорима и даље ван заштите државе. У Студији заштите овог природног добра,  коју је израдио Завод за заштиту споменика Ниш стоји назив природног добра Споменик природе “Вражји камен – Просечник“. Врста природног добра је споменик природе геоморфолошког карактера. Валоризацијом природних вредности, предложени предео Вражјег камена – Просечника категорише се као заштићено подручје регионалног, односно великог значаја, друге категорије. Према класификацији Светске уније за заштиту природе спада у трећу категорију заштите. Због своје изузетне природне и културне вредности подручје Вражјег камена и Просечника са долином Пчиње, би могло да буде потенцијално геопарк подручје.

Природно добро Вражји камен налази се приближно на између 585 и 730 метара надморске висине. Административно припада општини Трговиште и катастарској општини Доња Трница. Укупна површина природног заштићеног добра износи 31 хектар 69 ари и 79 метара квадратних. Према структури власништва, већи део природног добра налази се у власништву Српске Православне цркве, близу 46 посто, државни облик својине има нешто преко 34 посто и најмањи део је у приватном власништу око 20 посто.

На основу документације Завода за заштиту природе Србије, предео Просечника је у више наврата истраживан и валоризован за потребе заштите. Прва истраживања и вредновање овог простора вршена су 1963-1965. године. Покушај заштите локалитета био је у периоду 1972-1976. године, а последњи 1990-1991. године. Новија истраживања Завода током 2014. и 2015. године показала су да је предео Просечника значајан локалитет, не само као ерозивни геоморфолошки феномен, међународно значајно подручје за биљке и предео од културног значаја, већ и као подручје од изузетног значаја за диверзитет фауне.

Завод је 2015. године израдио елаборат „Извештај о евидентираном природном добру“. На основу њега и даљих теренских истраживања, 2017. године завршена је „Студија заштите“, која представља предлог за заштиту као „Споменик природе Вражји камен – Просечник“.

Предео Вражјег камена и Просечника се од 1995. године води у Инвентару објеката геонаслеђа Србије у групи геоморфолошких објеката ерозивног рељефа. Од 2005. године је у обједињеном списку Инвентара геонаслеђа Србије уписан као Ђавољи камен, у оквиру објеката геоморфолошког наслеђа, ерозивни облик рељефа. Уписом у Инвентар геонаслеђа Србије предео Вражјег камена и Просечника стекао је статус евидентираног природног добра, што је потврђено и Елаборатом Завода за заштиту природе Србије у виду Извештаја о евидентираном природном добру Вражји камен из 2015. године.

Без обзира на дугогодишње напоре на заштити, и поред својих изузетних природних и културних вредности, подручје Вражјег камена и Просечника није формално заштићено као природно добро. Једино заштићено добро на овом простору је црква Свете Богородице.

Према подацима којима располаже епархија Врањска, црква је грађена у периоду од 1355. године до 1375., у време владара Стефана Уроша В, сина цара Душана. До цркве води стрма, вијугава стаза. Међутим, овде нико не живи, а у цркви се нико не венчава нити се крсте деца због веровања да је уклета.

Црква је грађена у српско-византијском стилу. У Цркву се може уђи на два улаза – са западне и јужне стране. Изнад улаза на јужној страни налазе се три нише. У централној ниши се назире лик Пресвете Богородице, док се на преостале две нише не може разазнати који светитељи су ту били насликани. У ниши изнад западног улаза у Цркву Пресвете Богородице нема трагова фрескосликарства.

У периоду од 2014. до 2016. године извршена је обнова цркве (прекривање каменим плочама и дренажни канал), са уређењем потпорног зида и приступног степеништа.

Ова светиња је једини непокретни споменик културе на територији Трговишта и као такав представља велико културно благо за ту општину.

Овај текст део је пројекта Крст на камену, који је суфинансиран средствима Општине Трговиште. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.