“Амам у Врању који је описао Бора Станковић у Нечистој крви саграђен је пре 350 година. У томе чувеном амаму један паша је спаљивао осуђене на смрт, који су пре извршења казне морали да се окупају,“ стоји у Друштвеној историји Врања, Ристе М. Симоновића. Узимајући у обзир да је, како видимо даље из текста, Симоновић овај запис писао 1939. године, овај објекат стар је, према подацима из Друштвене историје, 435 година.

Историјски подаци које можемо наћи у другим изворима говоре да је Амам подигнут на самом крају 17. века, после 1690. године.

Иако нам је данас Амам или Хамам познат понајвише по делима Борисава Станковића и везујемо га за Нечисту крв и Софку, за купање девојака пре удаје, што је било актуелно у време након ослобођења од Турака, ваља испричати и ону тамнију страну коју ово здање чува.

Према записима Ристе М. Симоновића Мехмед-паша, који је живео у Врању у време турске владавине, имао је овлашћење да изриче пресуде и да их извршава, а по султановој наредби је дошао у Врање како би умирио зулумћаре који су тражили одређене повластице. “Паша је имао овлашћење да изриче пресуде и да их истовремено извршава, а такође је имао чудан обичај: сваког осуђеника прво би окупали у Амаму, а затим га јавно вешали о врбу која се налазила испред Амама. Последња жртва Синан-паше био је неки Дели Агуш, у то време познати разбојник, кога је паша лукавством ухватио, обећавши му да ће га као доброг јунака поставити за команданта жандармерије. Иначе, Амам је у Врању служио и као тамница оних које је Мехмед-паша осудио на смрт. И то тамница у којој се извршавала смртна казна. Са 15-20 товара дрва загревао се “ћулан“ до температуре усијања гвожђа, а затим би унутра убацили осуђеника који је у најтежим мукама умирао. Ћулан су отварали тек сутрадан,“ записао је Симоновић.

Бројне приче и предања које су везане за Хамам и даље живе.  “Ни за један део оријенталне чаршије у Врању није везано толико предања и прича старих људи као за стари Амам. Неки чика Стоша, амамџија у турско време, причао је десетак година након ослобођења да је Амам подигао неки турски паша који је у харему имао преко тридесет ханума. Томе староме Врањанцу причали су стари људи да је Амам сазидан око 1590. године. Раја је доносила материјал за зидање из околине и пошто у то време није било креча и цемента, српска сиротиња је по селима сакупљала јаја, која су затим мешана с неком смешом и тиме зидови малтерисани. Како су и дан-данас спољашњи зидови жућкасте боје, то веровање се одржало,“ стоји у Друштвеној историји Врања.

Мирјана Томашевић у књизи Старинске куће Врања, која је новијег датума, потврђује ово предање и каже да је у изградњи Хамама, као везивни материјал за камен и опеку коришћен малтер, али да је јаје било везивна компонента.

Према писању Мирјане Томашевић приликом зидања Амама коришћен је камен, опека и кречни малтер. Унутрашњи простор се састоји из свлачионице, места за купање и резервоара за воду. Постојао је подземни систем цеви којима је вода из бунара подичне куће Костића Цврцка, изнад Амама, довођена до Амама, барем је тако казивао Тома Костић, а записала Томашевић.

На крову, покривеном ћерамидом, налази се пет купола са стакленим окулисама, преко којих се осветљава унутрашњи простор.

“Људи су лежали на каменом поду, где је пробијала пара, да би се купање завршавало у кабинама, које су, уместо завесама или вратима, биле затваране великим пешкирима, стоји у издању Старинске куће Врања, Мирјане Томашевић.

Непосредно пре ослобођења од Турака, последњи потомак сопственика Амама, Аџи-Алија се одселио у Цариград. С обзиром да није волео Србе, у тренутку селидбе Амам је предао свом сину Исмаилу. “Убрзо по очевом одласку, Исмаил се, због ко зна којих разлога покрстио, добио име Радисав, радио у Амаму неко време, а затим га продао Сави Живковићу за 800 дуката, стоји у Друштвеној историји.

Његови наследници су Амам чували и 1939. године, у време када је Риста Симоновић писао текст о овој грађевини. Тада је Амам радио повремено, а обичај је био, као што налазимо и у делима Борисава Станковића, да се девојке пре удаје, уочи венчања купају  у Амаму.

Након Другог светског рата умало је дошло до рушења Амама. Како пише Миодраг Миле Пешић у припреми за емисију Радио Врања под називом Врање у времену која је емитована 1997. године, на тему Риста М. Симоновић Гочобан – Творац новије историје Врања, Врање је после Другог светског рата добило прво уређено фудбалско игралиште у Сараини, близу данашњег АТД-а, илити зграде Антитуберкулозног диспанзера. Пошто су спортски раници и Народни одбор општине закључили да игралиште треба да буде ограђено, како би се наплаћивале улазнице, одлучено је да стари турски Амам који је тада био у развалинама, буде порушен до темеља, како би тим каменом стадион био ограђен. Схватајући да то тако не може, Риста Симоновић је сопственим средствима купио возну карту до Београда и у Министарству културе објаснио од какве је историјске и културне вредности Амам стар пет векова, и шта се спрема овој древној грађевини, о којој је Бора Станковић писао у роману “Нечиста крв“. Из Београда је одмах стигла наредба којом је забрањено рушење Амама, мада у то време нико жив у Врању није знао како их је снашло то што их је снашло, стоји у забелешци Милета Пешића.

Амам је после ослобођења био у приватном власништву, али га је град откупио и обновио 1956. године , практично из рушевина. Након рестаурације и конзервације Амама 1956, уређивање је вршено још два пута – 1983. и 2003. године, а све у оквиру Пројекта ревитализације за потребе Археолошке галерије Народног музеја у Врању.

У овом здању једно време су организоване и вечере и забавни део програма у склопу обележавања Борине недеље, док је културни део програм одржаван у згради ЈНА.

Реконструкција Амама завршена је 2004. године и планирано је да овај објекат постане стална музејска поставка. Ипак, због појаве влаге и потребе за додатним радовима, објекат сада није у функцији.

У Србији је мало сачуваних Хамама из периода турске владавине, због чега је Амам у Врању један од најзначајних споменика културе на југу Србије.

Ово заштићено културно добро представља право архитектонско благо.