Вила „Балкан“ у Врањској Бањи. Уточиште многих прогнаних из Крајине и са Косова. Свако од њих је прича за себе, а све њих страшно је недавно потресла изненадна смрт њихове сапатнице Драге Коврлије.

Непроветрени ходник води до собе 29. Врата нам опрезно отвара времешни Крајишник Душан Јовчић.У ноздрве нам се увлачи устајали, густ мирис буђи, влаге, мокраће. Неокречене зидове „ишарала“ мемла. У соби хладно и мрачно. Сијалица слабом треперавом светлошћу једва осветљава овај тужни избеглички кутак. Чика Дуле пали свећу. На картонској кутији хлеб, празна конзерва пуна опушака, „партнер“ и шибица, а на ексеру изнад гвозденог кревета покривеног војничким ћебетом окачена велика најлон кеса са лепо сложеном одећом, пиџамама, кошуљама, вешом. На столу решо, а под њим лавор. Необријан, изборан, са сузама у очима овај крхки старац пали цигарету, увлачи дим, гледа у мркли мрак кроз прозор и дрхтавим гласом почиње причу: 

-У мом родном Мрачају, селу код Босанског Грахова, са супругом Драгом која је пре неколико дана умрла, живели смо лепо. Имали смо три куће, огромно имање, ливаде, шуме. Знате, то је богат крај а ја сам плус радио у ШИК „Једовнику“. Тако је било до оне проклете „Олује“ 1995. Тада смо једва живе главе извукли. Ни најосновније од одеће нисмо успели да понесемо. Бежали смо пред помахниталом усташком камом. У збегу смо били десетак дана. После много невоља стигли смо у Врањску Бању. Но, сву ову велику муку лакше би поднео да се Драга није разболела.

Низ напаћено лице клизнуше сузе. 

– Пре двадесетак дана када сам кренуо на доручак заборавио сам да закључам врата и то је за моју Драгу било кобно. Да ли је пресудила сама себи или је то био стицај несрећних околности, тек Драга је тог дана у ходнику после пада задобила кобне повреде.

Никад нећу моћи да излечим тугу што сам 1970. године изгубио шеснаестогодишњу ћерку која је умрла од леукемије, а сада остадох и без супруге. Друга ћерка која живи у Хрватској Стрмици није могла да дође ни на сахрану мајци. Десило се то изненада, а она није имала папире, грцајући каже чика Дуле.

Остављамо овог невољника у чемеру и самоћи. У хладној соби свећа полако догорева. Чика Дуле баца поглед на слику са својим праунуцима. Има их четворо. Живе у Хрватској Стрмици. Кад би могао да их пригрли, било би му много лакше.

Ауторка текста: Драгана Станисављевић (Текст објављен у врањској „Слободној речи“ 16. фебруара 2001. године.)