Врање и околина обилују културно-историјским обележјима која сведоче о дугом боравку Турака на овим просторима. Једно од најрепрезентативнијих здања балканско-оријенталне архитектуре су Пашини конаци, који се налазе у самом градском центру, на садашњем тргу Станише Стошића, у Пионирској улици број 1.

Град Врање под отоманском влашћу био је до ослобођења 1878. године. Пашине конаке, који су сачувани из овог времена, чине две зграде, мушка зграда Селамлук и женска зграда Харемлук.

Пашин конак је саградио Рауф бег Џиноли. Спада у један од најпознатијих културно-историјских објеката у Врању. Из историје Врања се зна да су 1765. године у центру Врања сазидане те две спратне зграде спојене висећим мостом.

Како је забележила Мирјана Томашевић у књизи Старинске куће Врања карактеристика двеју зграда је симетричност распореда просторија и фасадних композиција, као и кровови на четири или више вода, покривени ћерамидом, са јако истуреним даскама опшивеним кровном стрехом.

У Студији заштите градитељског наслеђа Врања, коју је израдио Завод за заштиту споменика културе Ниш, наводи се да је Селамлук служио за становање паши и његове мушке пратње, а Харемлук за становање пашиних жена. Зграда Селамлука се налази поред улице, а зграда Харемлука иза ње, у дворишту. Обе зграде су подигнуте у бондручном конструктивном систему, са испуном од опеке, облепљене блатом и окречене. Оне представљају репрезентативне примере старе градске балканске куће симетричног типа, са јако истуреном стрехом. У приземљу и на спрату имају велике холове неправилних облика, повезане правим, врло стрмим степеницама. Из холова се улази у простране собе које се греју уз оџаклије смештене између њих. Све собе имају богато декорисане таванице у дрвету, међу којима се особито истиче она у згради Харемлука.

Сличан опис дала је и Мирјана Томашевић. “У приземљу и на спрату обе грађевине имају велике холове повезане степеницама. Из ових холова улази се у простране собе са богато украшеним таваницама од дрвета, врхунско дело дебарских мастора. Између угаоних соба постављене су оџаклије, просторије из којих су служинчад ложила пећи. Харемлук, дворишна зграда, је представник симетричног типа старе балканске куће, са јако испадајућом, избаченом стрехом, а хол на спрату, диванхана, служио је за седење и дивањење.“

У Друштвеној историји Врања Ристе М. Симоновића, који је био и повереник Завода за заштиту споменика, и често сам упућивао дописе Заводу о значају овог здања и његовом пропадању, што је условило и реакције надлежних и спречавање урушавања у то време, стоји да је уочи 1878. владика Пајсије зграду откупио од Хусеин-пашине кћери и по ослобођењу Врања поклонио је општини за потребе Гимназије.

Школа је почела да ради овде школске 1881/1882. године. “То је једина гимназија у земљи која није радила за време два светска рата. Борисав Станковић је у тој згради учио и завршио седми разред школске 1894/1895. године. Харемлук и Селамлук у висини првих спратова били су повезани једним “мостом“ и преко њега се ишло из једне у другу зграду. Обе зграде биле су опасане високим зидовима, а у почетку једини улаз био је са северне стране,“ наводи се у Друштвеној историји.

“За потребе гимназије, у Вршцу се 1887. године, у тада најпознатијој звоноливници Ђорђа Бота и синова, лије звоно које се поставља на Харемлук и ту остаје до 1941. када се с Харемлука скида и поставља на кров Основне школе “Вук Караџић.“ Звоно на крову школе остаје до 1961. када се због поправке крова скида и од тада му се губи сваки траг. “Мост“ између Харемлука и Селамлука се уклања, зида се помоћна зграда за потребе ватрогасне станице,“ додаје се у опису зграде који се налази у Друштвеној историји.

У Студији заштите непокретног кулурног наслеђа Врања стоји да је Гимназија овде била смештена до 1932. године, након чега је у овим просторијама била општина, а од 1964. године Народни музеј. Мирјана Томашевић наводи 1959. годину као годину отварања Народног музеја у Врању у згради Пашиног конака. На званичном сајту Народног музеја у Врању наводи се да је музеј основан 1960. године, у старом здању Селамлук (једна од зграда комплекса Пашини конаци), указом Народног одбора среза Врања као Музеј народноослободилачког рата. Временом, како су се збирке формирале и увећавале, прерастао је у музеј комплексног типа и одлуком СО Врање 1962. године преименован је у Народни музеј у Врању. 

Између Харемлука и Селамлука после Другог светског рата била је смештена ватрогасна служба. Овде је била и гимназијска чесма, део српског водовода, а вода је добијана из Собинске реке.  

Средином осамдесетих година зграда Харемлука остала је празна и препуштена потпуном забораву, све до почетка деведесетих, када је компанија Симпо уложила огромна средства да потпуно реконструише ово здање, које је задржало оригинално-аутентични ентеријер и екстеријер, а намена је била Пословни клуб са рестораном.

У згради Селамлука тренутно је изложена стална поставка која приказује изглед врањске градске куће с краја XIX и почетка ХХ века, и односи се на изглед, опремање и уређење куће и организацију стамбеног простора. “Допуњена је предметима покућства занатске производње, посуђем и текстилним покућством из тог периода које се користило у домаћинству. Посебан печат поставци дају различити типови изложене градске и сеоске ношње и накита из средине XIX века до 30-их и 40-их година ХХ века, који својом лепотом и неоспорном уметничком и естетском вредношћу сведоче о духу епохе, времена и простора у којем су настали“, стоји на званичном сајту Народног музеја.

Републичка дирекција за имовину вратила је у власништво граду Врању зграду Харемлука, која је дуго била у приватном власништву, а град је на коришћење овај простор дао Народном музеју. Препорука је да се овај објекат користи за намене промоције и развоја културе, а у плану је да овде буде изложена стална археолошка и историјска поставка. 

У Студији заштите градитељског наслеђа Врања, коју је израдио Завод за заштиту споменика културе Ниш наводи се да “носилац права, одговорности и обавеза у погледу коришћења, управљања и располагања културним добрима, нема права да користи и употребљава културно добро у сврхе које нису у складу са његовом природом, наменом и значајем нити да руши, преправља, презиђује или врши било какве радове који могу довести до оштећења културног добра или нарушити његова својства. Власник и носилац права, обавеза и одговорности дужан је са изузетном пажњом да чува, одржава културно добро и спроводи утврђене мере заштите и да неодложно обавештава Завод за заштиту споменика културе Ниш и надлежну службу града Врања о правним и физичким променама насталим у вези са културним добром.“