Црква Св. Богородице на Вражијем Камену налази ce на југоистоку Србије уз десну обалу Пчиње, y живописној клисури коју чине три велике камене пирамиде, високе од 50 до 60 метара, y народу познате под именом „Вражи Камен“.
Вражији Камен представља природну границу између Горње и Доње Пчиње и налази ce између села Доња Трница и Шаинац, око три километра од Трговишта.
Црква Св. Богородице на Вражијем Камену налази ce на југоистоку Србије уз десну обалу Пчиње, y живописној клисури коју чине три велике камене пирамиде, високе од 50 до 60 метара, y народу познате под именом „Вражи Камен“.
Вражији Камен представља природну границу између Горње и Доње Пчиње и налази ce између села Доња Трница и Шаинац, око три километра од Трговишта.
Много је легенди како је настао Вражји камен. Мештани Горње Пчиње препричавају једну од њих, по којој су ђаволи намеравали да преокрену ток Пчиње да тече према Бугарској, па су покушали да споје обале ове реке. Кидали су читаве стене са околних брда, али ћудљиву реку нису успели да укроте. Видевши да су чак и они немоћни, а и камења им је понестајало, упутили су се према косовском Поморављу, у Кончуљску клисуру. И баш ту су наишли на највећу стену. Упртили су је на леђа и вратили се да још једном покушају да победе природу. Успут су често застајали и одмарали се, јер је стена била претешка и за њих. Кад су стигли до села Клиновац зачули су се први петлови. Уплашени да људи не открију њихове намере, бацили су стену поред неке воденице. Тако је, према предању једном, настао Вражји камен.
Иначе, и данас се може чути о томе како да су сељаци у Шајинцу били у завади са овим демонима. Да би се осветили Шајинчанима, ђаволи су покушали каменом да преграде Пчињу. Стеновит блок су носили у цедилу, али су се разбежали у зору, кад је закукурикао петао. Најпознатији ђаволи су: Џуџа Буџа, Кумбара Кљека, Филанко Шиља и Муја.
На врху ове врлетне стене, локалитета Вражји камен, подигнут je храм посвећен св. Богородици — Вража Црква. О самој светињи више речи у засебном чланку, а овога пута бавићемо се конкретно легендама које су везане за њен настанак.
Стара црква, посађена y готово митски предео, како наводи Миша Ракоција, надахнула je машту околног становништва, које ју je обавило велом тајанствености и многим легендама. Једна од тих легенди заслужује посебну пажњу, јер ce непосредно односи на изградњу цркве, те je преносимо y целини.
Када су становници села Трница и суседних насеља хтели да подигну цркву, остављали су прикупљени грађевински материјал на једном узвишењу поред самог корита Пчиње, насупрот Вражијег Камена (ту су и данас видљиви остаци неке грађевине коју народ зове Калиште). Међутим, ђаволи су преко ноћи сав грађевински материјал y женској марами износили на Вражији Камен. Мештани су неколико пута спуштали материјал са стене, a кад им je досадило, одлучише да подигну цркву на месту где су ђаволи односили грађевински материјал.
Док, према другом веровању:
У давна времена заволели су се момак и девојка из села Доња Трница. Он је био јединац из најбогатије куће у селу, она лепотица из најсиромашније. Њихови родитељи нису прихватали ту љубав. Упркос томе, њих двоје су решили да се венчају. Венчање се одржало у цркви Пресвете Богородице. Кад су изашли из цркве млада и младожења су узјахали, према обичају, окићене коње. Међутим, његов коњ, уплашен од вике и дешавања сватова, појурио је према провалији и сурвао се, заједно са младожењом на леђима. Видевши то, млада је скочила са свог коња, потрчала према литици и без размишљања скочила. Тако се весеље нажалост претворило у жалост. Од тада се, тврде Пчињани, у овој цркви више нико никада није венчао, нити је неко дете крштено
Треба споменути и до данас још увек жив култни значај овог храма. Најчешће га посећују нероткиње коje ce провлаче кроз шупљу стену поред цркве, сматрајући да ће им то помоћи да стекну потомство. Наведене легенде, као и многе друге које ce преплићу око Вражијег Камена, свакако су један од главних криваца што ce старо име „Ждрела“ заборавило и изгубило y далеком непамтивеку, чиме je само отежано тражење ове цркве y средњовековним изворима.
На Вражији Камен, по свој прилици, мисли и Милан Ђ. Милићевић када каже: „… да од Црних Врхова до Просеченог камена има дветри врлети преко којих je готово немогуће проћи ономе кога на великој висини вата несвестица … саветујемо да без невоље не иде на Вражу главу, на Копрен, на Куричак, и на Црне Врхове“. Изгледа да ce Милићевић од Црних Врхова преко Копрена и Куричака спустио на Пчињу до места званог Просечени Камен, да би га већ y следећој реченици назвао Вражијом Главом.
Двоумљење око имена ове клисуре осећа ce и код Ј. X. Васиљевића. Наводећи имања која je севастократор Дејан дао својој цркви y Архиљевици почиње од: „… села Длабочице y данашњој Кумановској, па све до села Станчића y данашњој Кривопаланачкој области, па на село Берекарце, Просеченик (Вражији Камен?), св. Петку, на село Боровце итд.“.
Нешто другачије мишљење Ј. X. Васиљевић je изнео десетак година раније. Y свом раду Драгаш и Константин Дејановић и њихова држава објављеном y „Просветном гласнику“ за 1902. годину, он изричито тврди: „Просеченик je познато место на Рујну. Преко њега води пут из Врања за кумановске пределе (чије име и данас живи као локалитет Просеченик)“.
У ствари, реч je о повељи којом je правно потврђена држава Дејановића, a издата на Дејанову молбу, уз дозволу цара Душана 10. августа 1355. Непосредан повод за издавање повеље било je потврђивање имања цркви y Архиљевици, завештаних из сопствене баштине. У споменутој повељи Просеченик ce не помиње као место приложено цркви Богородичиног Ваведења y Архиљевици, већ само као једно од места за означавање међа, и налази ce једино y издањима Аврамовића и Миклошића.
Тиме ce црква на Вражијем Камену директно придружује, као још једна велика непознаница, легендарној Архиљевици чија убикација није ни до данас расветљена. Ако би ce показало да je Вражији Камен y повељи поменути Просеченик (што на тренутак помишља и Ј. X. Васиљевић), то би свакако имало удела y разграничавању поседа севастократора Дејана и деспота Оливера, a такође омогућило да ce Вражија црква смести y одређеније историјске околности. Горе наведено размишљање није довољно за разрешавање порекла имена Вражијег Камена a и његовог настанка.
Међутим, ове претпоставке, углавном засноване на народном предању и посредне, могле би да послуже барем као радна хипотеза, појашњава Ракоција.
Легенде које важе за настанак Вражјег камена и саме цркве на њему су различите и мењале су се кроз време. Најзаступљенија је она коју смо у претходном делу текста пренели, али ту су и друге, те из тог разлога се у овом храму не обављају венчања, нити крштења, јер се верује да је овај простор “уклет.“ Ипак, насупрот овој легенди, верује се да је само подручје и Црква Пресвете Богородице, добро за нероткиње, те овде долазе жене из свих крајева, да се помоле Пресветој Богородици за потомство, али чак и да се провуку кроз стене које су настале усецима река, како би се оствариле као мајке. Постоје локални мештани који тврде да тачно знају где, колико пута и како жене треба да се провуку како би остале трудне и многе и до дана данашњег прибегавају овој пракси. О томе више у наредном чланку.
Овај текст део је пројекта Крст на камену, који је суфинансиран средствима Општине Трговиште. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
