У оквиру серијала “Кућа на углу“ незаобилазно је поменути и кућу доктора Миољуба Кичића, не толико због својих архитектонских специфичности, колико због значаја самог доктора Кичића.

Кућа доктора Миољуба Кичића и данас се налази у пролазу непосредно испод зграде Електродистрибуције, а реч је о пролазу који повезује улицу Жикице Јовановића Шпанца са Карађорђевом.

У књизи Врање Миодрага Пешића, из 1975. године стоји да су у то време врањски сокаци добијали називе најчешће по најпознатијој породици из улице или неком објекту, по којима су познати, на пример Гарејски сокак, Влајински сокак, Милисавски сокак, Гочобански сокак, Џољински сокак, Топлик сокак и други. Тако је и сокак где се и данас налази кућа Миољуба Кичића био Кичићев сокак.

Што се тиче архитектонских обележја саме грађевине они су традиционални за крај 19. и прву половину 20. века. Доњи део куће, или сокл, грађен је од камена, прозори су високи и уски, са двокрилним дрвеним рамовима. Око прозора се могу уочити бордуре, а увучени улаз са степеништем је такође типичан за старије породичне куће.

У овој кући живео је генерал Миољуб Кичић, професор доктор медицинских наука. Рођен је у Врању 7. маја 1911. године, у породици Михаила Кичића и Параскеве, ћерке Косте Ђорђевића – Казака.

Биографију др Кичића обрадио је Томислав Р. Симоновић у књизи Знамените личности врањске гимназије, и тим подацима ћемо се, у највећој мери, служити у наставку текста.

-Проф. др сци. мед. Миољуб Кичић рођен је у Врању 7. маја 1911. године, од оца Михаила Кичића, чија је породица из Јањине-у Грчкој кренула пут севера после великог погрома хришћанског становништва у 18. веку од стране Али Паше Јањинског, и зауставила се у Врању, и мајке Параскеве, ћерке Косте Ђорђевића Казака. Отац др Миољуба Кичића, Михаило, крајем 19. века био је на студијама у Бечу. По повратку постаје први срески начелник, ослобођеног Штипа и Врања, наводи Томислав Р. Симоновић

Како стоји у књизи Знамените личности врањске гимназије, Миољуб је имао брата Ратка и сестру Мирославу, која се родила после очеве смрти. Заједно са мајком троје деце живело је у немаштини, јер су им оца убили Бугари 1915. године. Овај период познат је по бугарским зверствима на овим просторима. Када је Миољуб имао четири године, 1915, отац Михаило бива стрељан, као резервни официр од стране Бугара, при повлачењу српске војске према Албанији.

Миољуб Кичић је рано овладао француским и немачким језиком. У Гимназији је држао часове математике и физике и сакупљао новац за студије астрономије у Београду. На конкурс Војног санитета за студије медицине јавио се по наговору мајке, иако нерадо, па постаје војни стипендиста. Медицину завршава у року, 1935. године, као најбољи студент медицине између два рата. Војску, као лекар стажиста, служио jе у Загребу. Због левичарских идеја шаљу га у Струмицу.

У Струмици др Кичић успешно сузбија епидемију маларије, а за објављени рад о томе 1939. добио je Међународну награду за научно-истраживачки рад.

У Другом светском рату био је заробљеник логора Сталаг VIIa у Минхену. У логору је, на запрепашћења Немаца, тражио да буде са својом војском, а не са официрима. У логору се, поред најразличитије етиологије, бави посебно едемом услед гладовања, што је била масовна појава међу логорашима. Своја истраживања и закључке износи после рата, у Паризу, Бриселу… на Међународним конгресима о болестима логораша, где је посебан акценат стављен на едем услед гладовања, јер је то био нови медицински проблем. У логору је била перманентна борба за очување здравља и живота логораша , тако је формирана Светска братска организација којој је припадао и др Кичић. Својим радом и храброшћу, спасавањем великог броја људи из разних земаља, скренуо је Немцима пажњу на себе, тако да су га затворили у самицу, где је провео шест месеци само на хлебу и води. Када је поведен на стрељање, са још двојицом другова, како је био већ скоро крај рата, успео је да убеди стражаре да их пусте.  Из логора je изашао с незалеченом туберкулозом, која ћe му се седамдесетих година поново вратити и едемом услед гладовања, чије су га последице пратиле током целог живота. У логору се посебно бавио едемом гладовања.

После рата на међународним конгресима у Паризу и Бриселу саопштио je да je на хиљаде логораша без отпора отишло у смрт због инхибиције хипофизе. Указао је на значај хипофизе и ендокриног система за одржавање психофизичког здравља.

По повратку у Београд, крајем 1945. године, постављен jе за лекара на Интерном одељењу у Главној војној болници, касније Војномедицинској академиіи (ВМА). Специјализује Интерну медицину, полаже испите за чин мајора и намерава да изађе из војске. Обезбеђују му да се бави научним истраживањем, те остаје на ВМА.

Године 1950. др Кичић одлази на субспецијализацију Интерне медицине, с тежиштем на реуматологију на клиникама Мејо и Џон Хопкинс. Године 1951. ствара Ендокринолошко одељење, прво у армијама у свету. Ендокринолошко одељење ВМА постаје главни центар у земљи за болести жлезда са унутрашњим лучењем.

-Као подршка новој медицинској проблематици др Кичић бива позван на тајни састанак код начелника санитета који га упознаје са проблемом појаве атрофије тестиса и гинекомастије (раст дојки код мушкараца) код великог броја мушкараца у једној установи затвореног типа. Нико од реномираних лекара није успео да реши овај проблем, па се тражи од др Кичића да оде на Голи Оток (до тада непостојећи за јавност) и истражи и реши проблем, с обзиром на искуства које има из заробљеништва. При томе је обавезан да наредних двадесет и пет година ћути о томе, чак ни рођеном брату Ратку који је био тужилац војног суда није смео ништа да каже, нити да некога препозна, или да остави дупликат извештаја. Др Кичић у извештају, чији дупликат оставља тајно сакривен у кући, предлаже побољшање исхране, смањење физичке и менталне тортуре над затвореницима, тј.побољшање општих услова живота политичких затвореника, како би се зауставила епидемија промене пола, пише Томислав Р. Симоновић.

Испитивао је и ефекат тешких психофизичких тортура и неповољних услова живота и рада на здравствено стање логораша заточених на Голом отоку. Рад никада није објављен.

Током наредних петнаест година др Кичић се бавио ендемском струмом и ендемским кретенизмом. На његов предлог уведено је јодирање соли у целој Југославији. Ова истраживања др Кичић изнео je у својој докторској дисертацији, првој на ВМА, 1965. године.

Др Кичић je један од оснивача Дефектолошког факултета, где je предавао генетику. После одласка у пензију (1981) са др Бранком Крајчиновић објављује уџбеник за лекаре, дефектологе и психологе: Медицинска генетика (1989). Једно од његових веома значајних открића je наследна дубока централна бразда на језику, а знак je слабости слушног апарата. Др Кичић jе први лекар који je у околини Врања открио балканску ендемску нефропатију. Био је и члан конзилиіума лекара председника Тита 1980. у Лубљани, члан Српског лекарског друштва, од 1981. постао је члан Академије медицинских наука. Са екипом интерниста, са своје клинике издао je уџбеник Војна интерна медицина.

Преко 250 научних радова објавио je у нашим и страним часописима и учествовао на више конгреса у земљи и иностранству. Предавао je Интерну медицину на ВМА и Методологију научног истраживања на Медицинском факултету у Београду. Године 1977. добио je Седмојулску награду СР Србије, а 1979. награду ABHOJ-a. Одликован je Орденом Републике са златним венцем, два пута Орденом заслуга за народ са златним венцем, Орденом братства и јединства са златним венцем и другим одликовањима. Као ученик врањске Гимназиіе приликом прославе стогодишьице њеног постојања, када jе изашла монографија Врањска гимназија 1881-1981, Одбор за прославу стогодишњице Гимназије указао jе поштовање професору Кичићу да говори о поглављу између два светска рата које je написао Риста Симоновић. Он је тада изјавио да је Риста Симоновић “жива енциклопедија Врања.“

Генерал Миољуб Кичић је умро 19. јануара 1995. године у Београду. Оставио је двоје деце, сина Бранислава и ћерку Мирославу и троје унучади: Гордана Кичића, Александра Радивојевића Кичића и Ружицу Радивојевић. Његов син је редитељ Бранислав Кичић а унук глумац Гордан Кичић.