Истражујући старе грађевине и објекте на подручју града, дошли смо до бројних занимљивих личности из друштвеног живота Врања, које су мање познате данашњој јавности. Међу њима се издваја и Александар Христић Леча, врањски чувени адвокат и банкар. Кућа у којој је живео још увек одолева зубу времена, а налази се у Карађорђевој улици, у пролазу  поред берберских радњи.

Александар Христић Леча био је познати врањски адвокат и дугогодишњи члан Надзорног одбора “Врањске кредитне банке“. Кредитна банка настала је након Првог светског рата, када је створена заједничка држава Краљевина СХС и када су новчани заводи имали велику улогу и били неопходна ставка за привредни живот модерне државе. Врањска акционарска штедионица и Врањска задруга су се тада ујединиле у јудан новчани завод, који се управо звао “Врањска кредитна банка.“  Александар Леча Христић именован је за председника Надзорног одбора. У банци су сви чланови управе адвоката Христића звали Бата Леча. По оваквом ословљавању једног лица моће се видети до које мере је у организацији владала слога и ред и међусобно поштовање људи.

Нова “Врањска кредитна банка“ после уједињења земље била је прва акционарска организација у Срезу пчињском и сиромашном Врању. Она је у исто време била једна од најјачих банака пре, за време, и после светске кризе.

“Банкини стубови били су прво Александар Р. Христић, а затим Таса Стајић, па тек остали чланови управе и акционари. Обојица су били врло имућни људи преко својих родитеља и били ожењени ћеркама Јанче Јовановића, званог Блџија, оног човека који је после 1878. у Врању направио праву револуцију у грађевинском погледу, подижући такве стамбене и пословне зграде, каквих до тада у граду није било, а ни у Србији. Просторије ове банке биле су у приземљу хотела Врање, својине Александра Р. Христића. Банка је користила три просторије у приземљу, јужно од ње две просторије држао је адвокат Христић, а једна просторија, и то северна, била је обућарска радња Јована Стојановића Копузана, стоји објашњено у Друштвеној историји Врања, Ристе М. Симоновића.

Александар Леча Христић бавио се адвокатуром у чувеној адвокатској четврти у Врању до почетка Првог светског рата, као и по завршетку. Он је међу Врањанцима који су се најдуже бавили овим послом. Остали су записи да је до 1941. сматран најпознатијим и најскупљим у Врању. Можда је зато и био познат по надимку Леча Грк, а мање по правом имену и презимену. Вршио је и дужност правозаступника Првостепеног суда у Врању. Александар Христић чак је успешно бранио и одбранио  свог рођака, Симу Погачаревића, у једном спору, а у то време ретко је ко од адвоката смео да прихвати да пред судом брани комунисте.

Много је зарађивао, али га је одликовала и хуманост и посвећеност унапређењу друштвеног и културног живота Врања, па је тако, заједно са члановима породице Стајић, помагао ученицима Гимназије. Конкретно, он је са др Јорданом Стајићем, санитетским генералом, сваке године о Светом Сави 27. јануара обезбеђивао новчане награде за вредне литерарне радове ученика врањске Гимназије.

У Споменици Саборног храма Свете Тројице у Врању 1838 – 1858 – 1958, коју је приредио свештеник Петар В. Гагулић, такође постоји део у коме се помиње Александар Леча Христић као један од добротвора.

Александар Леча Христић био је први председник Народног универзитета, након што је формиран 1928. године. Био је члан Управног одбора Грађанске касине и председник Одбора за подизање споменика Борисаву Станковићу. Говорио је и на вечери Боре Станковића, која је организована 1938. године. Иначе, Леча Христић био је савременик Борисава Станковића и дружио се са њим, а по неким записима чак су заједно присуствовали премијери “Коштане“ у Софији 1910. године.

Адвокат Христић, као свестрано образован човек, имао је веома развијену комуникативност за јавне послове, а посебно за Касину и Универзитет.

“Како их се прими, он је јавне послове водио као своје личне послове из области адвокатуре. Није био обичан и прост човек, каквих има свугда и на сваком месту. Одликовао се енергијом, радом и бистрином. Ништа није схватао површно и олако. Располагао је врло широком културом и познавањем многих ствари,“ записано је у Друштвеног историји Врања, Ристе М. Симоновића.

Чак и када је годину дана након оснивања Народног универзитета наступила Светска криза, ова установа је радила нормално, а до застоја у раду дошло је 1930. године. И тада се адвокат Христић заложио и објавио у Врањским новинама познати “Апел о који се не смемо оглушити“, где наводи  да је Народни универзитет престао да ради због слабог одзива публике и позвао људе добре воље који желе да се прикључе, да држе предавања и унапреде рад. Први се на његов апел јавио Аћим Поповић као предавач, а потом и други образовани људи, који су одржали предавања. Грађани су плаћали улазницу како би слушали истакнуте појединце и тако је ова установа опстала и у кризним годинама.

У згради која је била својина Александра Христића, данашњој управној згради Предшколске установе “Наше дете“, била је формирана болница 1918. године. Неколико је објеката у Врању било искоришћено у ове сврхе, након што је формирана прва организована здравствена служба у Врању, и то углавном од шкотских и чешких лекара, који су се вратили са фронта.

Александар Христић Леча је био ожењен једном од ћерки Јанче Јовановића Балџије.

Ћерком Александра Лече Христића, Надеждом Христић, био је ожењен др Борислав Петровић, који је био срески референт лекара од 1924. године, а кога је такође важно поменути, јер је касније имао велику улогу у друштвеном животу Врања. Био је добар тенисер, шахиста, члан редакције “Врањских новина“, члан скаута, сокола,“ Јадранске страже“, предавач и члан управе Грађанске касине, предавач на Народном универзитету, активан предавач у Колу српских сестара и такође још једна истакнута личност из живота Врања.

Што се тиче Александра Лече Христића, ваља напоменути и то да је био у Одбору оснивача Електричног друштва, где је био и члан Управног одбора.

Поред свега поменутог, Леча Христић истакао се и по бројним чланцима које је објављивао у “Врањским новинама“, па се тако његови радови Новчарство као привредна грана у Врању (1931), Банке и индустрија (1931), Поводом једног разговора са Бором Станковићем (1932) и Размишљање о демократији (1934) налазе међу радовима који су узбудили јавно мњење града и заједнице у време војне диктатуре, након 1929. године.

Посебно је за данашњу јавност занимљива чињеница да није, како је уврежено мишљење, једини Бранимир Ћосић, српски писац, имао сусрет и разговор с Бором Станковићем. Пре њега Световски, мање познати српски писац, имао је разговор у Бором 1924. године. Такође, мање позната су два разговора с Бором, од којих је један управо са адвокатом Лечом Христићем, а други са познатом нашом књижевницом Вуком Поп Младеновом.

Разговор Христића са Бором, који је објављен у “Врањским новинама“ 1932. године, пренео је Томислав Р. Симоновић у књизи Риста М. Симоновић Гочобан: Врање Вечна тема. Како стоји у овом издању “Христић је с Бором имао разговор уз “кисело мезе“ и ракију“, а делић овог разговора преносимо у даљем тексту:

“Било је то оне године када је долазио Бора Станковић у Врање да зида кућу на плацу, који је добио од општине. Изгледа да је био решен да се повуче из Београда и да задње дане проведе у Врању, па се је сав био унапред предао сластима живота у његовом Врању, куда га је срце стално вукло. Жеља за повратком у стару средину чинила је своје, што са годинама старости, што због жестоке хајке коју је имао после ослобођења, и била је све већа. Једне тихе вечери, када је месец чаробно пловио по хоризонту обасјаном блиставим звездама, сеђасмо Бора и ја у сенци кафане “Солун“, близу Саборне цркве, и уз кисело мезе сладисмо по мало ракије, коју је Бора особито марио. Бору је раздрагала сребрнаста месечина, попци су у суседној пекарници сложили своју вечерњу песму и ми се бејасмо упустили у сањарије по успоменама из детињства и старога Врања. Како смо били у близини цркве око које су се некада низале старе чорбаџијске куће, ја упитах Бору да ми каже коју је од тих кућа замишљао као кућу његове Софке из “Нечисте крви“, коју је он пластички описао у сваком покрету душе и тела, нарочито када је пред свадбу тесним сокацима води у Амам. Није ли то кућа Лукаревића, или покојног Микића судије, на које ми је по опису личила, рекох му, да би га изазвао на разговор о његовим јунацим,а о којима он није радо причао.

Није, прихвати Бора, али је ту близу на плацу где је сада кућа Николе Аврамовића. Ту је била у нашем детињству, ако се сећаш, једна двоспратна кућа у дворишту, са широком лозницом, која се пела уз чардак ишаран на плаво, која је некада, видело се, била богата, а у којој се у то доба живот слабо виђао. Била је то као нека тајна за мене. Ту кућу отприлике замишљао сам за кућу Софкину.

У то дошло је неко неочекивано друштво Бори и прекиде своју исповест. Можда би ми у томе расположењу казао и коју је оно Софку замишао, и од које је онако вреле крви. Све је то остало да нагађамо, и ја сам о томе доцније чешће мислио.

Идући за овим трагом што ми га Бора онда даде, доцније сам се сетио да је то била кућа неког Арсе звани “Келеша“, друмског механџије и бојаџије, по свој прилици дошљака из Пчиње и да се је у мом детињству говорило о једној драми коју је та кућа скривала…“

Поред овог значајног текста, што у уметничком, књижевном, то и у историјском смислу, а у вези са делом Боре Станковића, Леча је издао и многа друга запажена стручна дела из области банкарства, од којих су нека претходно поменута у овом тексту.

Адвокат Александар Леча Христић свој овоземаљски пут завршио је онако како је живео, бранећи свој народ, језик и културу. Наиме, када су Бугари априла 1941. ушли у Врање, које су Немци већ окупирали, почели су да траже “Моравске Бугаре.“ Нешто касније, у јесен исте године, бугарске окупацијске власти почеле су да врше притисак на родитеље ђака и захтевале од њих да шаљу децу у Гимназију. Адвокат Христић, као овејани Србин, који се није опекао у првој окупацији Врања, подигао је жестоко глас против тих акција окупатора, говорећи да у Врању и околини нема “Моравских Бугара“, да у њему живе само Срби, и да никада није било Бугара. Сурови окупатор је првих зимских дана исте године у пратњи три наоружана бугарска војника Христића протерао у Недићеву Србију, где је у току рата и умро. “Бугари су Христића приморавали да агитује да деца похађају бугарску Гимназију, што је он одбио. Христић је у Београд отишао пешице, добио је запаљење плућа и те, 1943. године, умро у Београду,“ каже саговорник Томислав Р. Симоновић.

Александар Леча Христић сахрањен је на Новом гробљу у Београду, где и данас постоји његов споменик, а у његовој кући у Врању не живе његови потомци.