Вражји камен, локалитет који се налази на три километра од Трговишта, са црквом Пресвете Богородице на врху, представља право чудо природе. О томе смо говорили у оквиру серијала текстова Крст на камену.
У причи о храму и самом локалитету треба споменути и до данас још увек жив култни значај. Најчешће ово место посећују нероткиње коje ce провлаче кроз шупљу стену у подножју цркве, поред реке, сматрајући да ће им то помоћи да стекну потомство.
Постоје локални мештани који тврде да тачно знају где, колико пута и како жене треба да се провуку како би остале трудне и многе и до дана данашњег прибегавају овој пракси. Приликом обиласка терена били смо у прилици и да на лицу места видимо овај призор, али присутни нису били расположени за фотографисање. Наиме, један староседелац Трговишта особа је којој се жене из свих крајева обраћају. Како је сам рекао, његов број телефона кружи међу женама и оне се саме сналазе за контакт. У подножју Вражјег камена, поред саме реке, он је давао тачне инструкције жени на који начин да се провуче кроз једну шупљину у стени. Голим оком изгледало је да кроз ову шупљину особа не може проћи, међутим женска особа је мало по мало прошла једном кроз стену, па се вратила назад и онда бацила на земљу одређени новац, онолико колико јој је по вољи.
Постоји и легенда да нероткиње долазе и када нема никог у цркви настружу мало праха са неке од фресака и да то кући пију, верујући да ће потом добити наследника. Иако је црква посвећена Богородици, мештани подједнако негују култ и Свете Петке. Ипак, ова пракса вероватно данас и није могућа, с обзиром да је црква отворена неколико пута годишње. И да је могућа, није добро радити тако нешто у средњовековном храму, на шта подсећају и свештеници. Они кажу да прича о лечењу стерилитета јесте истинита, али да се заснива на молитви коју свештена лица читају женама, како би добиле потомство. Многе чак жене овде купају Богојављенски крст са истом намером, и колико год то звучало невероватно, заиста су особе које су пратиле духовну линију ових легенди остале у другом стању, барем неколико примера које знамо и са којима смо разговарали за потребе овог текста.
Насупрот свему овоме, у цркви се не организују венчања, нити крштења, јер се ово место сматра “уклетим“, а посебно због легенде да су се у давна времена заволели момак и девојка из села Доња Трница. Он је био јединац из најбогатије куће у селу, она лепотица из најсиромашније. Њихови родитељи нису прихватали ту љубав. Упркос томе, њих двоје су решили да се венчају. Венчање се одржало у цркви Пресвете Богородице. Кад су изашли из цркве млада и младожења су узјахали, према обичају, окићене коње. Међутим, његов коњ, уплашен од вике и дешавања сватова, појурио је према провалији и сурвао се, заједно са младожењом на леђима. Видевши то, млада је скочила са свог коња, потрчала према литици и без размишљања скочила. Тако се весеље нажалост претворило у жалост.
Од тада се, тврде Пчињани, у овој цркви више нико никада није венчао, нити је неко дете крштено.
Овај текст део је пројекта Крст на камену, који је суфинансиран средствима Општине Трговиште. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
