Споменик Револуцији у Врању, свечано откривен 7. септембра 1985. године на платоу испред данашњег Педагошког факултета, представља један од најважнијих монументалних симбола антифашистичке борбе и страдања народа на југу Србије током Другог светског рата.
Овај импозантни споменик израђен је у бронзи према идејном решењу чувеног југословенског вајара Анте Гржетића, а подигнут је у знак сећања на 954 пала борца и жртве фашистичког терора из Врања и околине који су изгубили животе током четворогодишње окупације.
Страдање и отпор врањског краја
Након слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, југоисточни делови земље, укључујући и врањски крај, потпали су под бруталну бугарску фашистичку окупацију. Према доступним историјским изворима и хроникама из периода Другог светског рата, фашистички режим спроводио је оштру денационализацију, масовна хапшења и ликвидације.
У стручној литератури која се бави овим периодом, попут зборника радника и докумената из Народноослободилачког рата, истичу се следећи подаци о жртвама и обиму отпора у врањском крају: 954 борца и цивила изгубила су животе у директним борбама или као жртве репресије. Око 700 родољуба је стрељано на неколико стратишта у граду и околини. Преко 4.000 становника је интернирано у логоре широм окупиране Европе. Око 12 хиљада припадника партизанског покрета активно се борило против окупатора кроз Врањски народноослободилачки партизански одред и касније јединице.
Врање је коначно ослобођено 7. септембра 1944. године, када су у град победоносно ушле јединице 22. српске дивизије Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ).
Свечано отварање на 41. годишњицу ослобођења
Симболично, на дан када је град прослављао 41 годину од заузимања слободе, 7. септембра 1985. године, Споменик Револуцији је званично откривен пред више хиљада грађана. Откривање споменика означено је као централни догађај вишедневне свечаности током које су отварани нови привредни објекти и инфраструктура на територији тадашње општине.
Како су пренеле тадашње „Врањске новине“, парк испред Учитељског, данас Педагошког факултета био је препун људи који су дошли да одају почаст својим прецима. Споменик је свечано открио генерал Никола Љубичић, народни херој и тадашњи члан Председништва СФР Југославије.
У свом тадашњем говору, Љубичић је нагласио: „Људи из врањског краја су се одувек, кроз векове, борили за своје право на слободу и достојанство. Овај споменик није само сећање на прошлост, већ и трајни путоказ будућим генерацијама како се чува суверенитет и национално биће“.
Уметнички израз и симболика аутора Анте Гржетића
Аутор споменика, београдски и југословенски вајар Анте Гржетић, оставио је дубок траг у монументалној споменичкој пластици посвећеној НОР-у на простору бивше Југославије. Гржетић, који је дипломирао на Факултету примењених уметности у Београду и био близак сарадник чувеног Томе Росандића, познат је и по епохалним делима попут споменика „Бол и пркос“ и „Отпор и слобода“ у спомен-парку Шумарице у Крагујевцу.
Врањски споменик израђен је у карактеристичном кубистичком стилу. Његову композицију чине две скулптуралне групе у покрету: жена и дете на једном коњу, мушкарац на другом коњу, са уздигнутом главом у покрету напред.
Оваква вајарска структура симболизује масован, свеопшти одлазак Врањанаца у партизане – чињеницу да су у одбрану слободе кретале читаве породице. Читава композиција је уметнички и просторно усмерена ка истоку, што у симболичкој равни означава победу над фашизмом, ново свитање и долазак слободе.
Пијетет према жртвама, дивљење према храбрости ослободилаца
Данас, деценијама након подизања, локални историчари и хроничари наглашавају важност очувања овог споменичког комплекса као културно-историјског наслеђа, али и као одбране од историјског ревизионизма.
У званичним обраћањима приликом комеморативних скупова на овом локалитету, представници локалне самоуправе и историчари често подсећају на дубину поднете жртве. Током обележавања годишњице ослобођења на овој локацији, наглашено је:
„Идеологија фашизма управо је почивала на укидању темеља државности, вековних огњишта и националног идентитета. Када стојимо пред Спомеником револуцији, ми се дивимо храбрости наших предака који су успели да сломе такво зло“.
Хроничари Врања такође упозоравају на потребу за редовним одржавањем овог простора како споменик не би био актуелан само почетком септембра, већ како би остао жива лекција историје на отвореном простору који повезује две најважније градске институције образовања и културе – Педагошки факултет и Гимназију „Бора Станковић“.
Споменик Револуцији у Врању остаје неми, али моћни сведок времена када је слобода плаћана најскупљом ценом, опомињући на обавезу чувања мира и антифашистичких тековина.
