У оквиру Бориних позоришних дана, на сцени врањског позоришта, синоћ је изведена представа „Моје позориште“, у режији Бориса Лијешевића, у продукцији београдског позоришта Атеље 212. Ова представа донела је на сцену врањског театра причу о позоришту, људима који га стварају и његовом месту у њиховим животима.
Представа ,,Моје позориште“ најдиректније се окреће односу живота и позоришта. Кроз сопствена сећања и искуства, аутор испитује крајеве између проживљеног живота и начина на који он касније постаје сценска прича. О томе шта ова представа доноси публици и како су радили на њеном настанку , говориo нам је глумац Војин Ћетковић, као и редитељ представе, Борис Лијешевић.
– Сам процес је био мала лабораторија, многе ствари смо ту и променили и много тога импровизовали. Борис је један од ретких редитеља који без икакве сујете прихвата предлоге глумаца. Ово је његов ауторски пројекат, његово дело, али много наших искустава, нашег талента, говорим о глумцима, пре свега, је уткано у ову представу. То је и моје позориште, и Небојшино, и Борисово, и Бојаново, и Анино, и Бранкино, тако да прави је наслов „Моје позориште“, то јест, наше позориште, навео је Ћетковић.
– У позоришту мора да постоји и свачије и универзално и опште, да се из једног личног проблема иде у један општељудски проблем и општељудску причу.Покушао сам да од својих сећања, искустава и ожиљака направим представу и да управо позориште пренесем у лични живот, лична сећања, односно да ту камеру, редитељску, пишчеву, глумачку, окренем ка себи, истакао је Лијешевић.
Камера окренута ка себи, тако редитељ описује пут до ове представе. Реч је о одређењу позоришта као нечег личног, што припада аутору, али током преставе, моје позориште постаје и наше, лично постаје универзално. Јер, како каже аутор у овом свом комаду, сви тумарамо у мраку и трагамо за собом, чекајући да нас неко препозна.
