У свечаној сали Гимназије Бора Станковић одржано је вече посвећено Симону Симоновићу, песнику и прозаисти из Врања. Симоновић је читав радни век провео у Београду, али се у свих тридесетак објављених књига осећао дух Врања.

Вече препуно емоција почело је емитовањем краткометражног филма о аутору, наставило се читањем стихова, а заокружено је разговором о лику и делу врањског песника о којем су причали професори Филолошког факултета Александар Јерков и Предраг Петровић.

– Поезију Симона Симоновића красе две основне тачке. Прва је она у вези са Врањем и свим архетиповима његовог родног града. Једноставно тај фолклор, обичаји и сва та сећања су део његове поезије. Друга тачка у његовој поезији је урбани сензибилиет,  он је песник града и све оно што га чини, та отуђеност, величина и наравно његова осећања. –рекао је професор Предраг Петровић.

 – Било је дивно пријатељство и сарадња са Симоном Симоновићем. Био је песник господствености, осећања достојанства.  Тако је и писао и није бринуо да ли су га разумели, али притом није био надмен ни у једном тренутку. Иначе, водио је две од четири највећих издавачких кућа у оној великој Југославији, Нолит и Рад и то много указује какав је човек био – рекао је професор Александар Јерков.

У престоници је водио водеће издавачке куће Нолит и Рад у својим најбољим данима, а затим је покренуо и сопствену. Симон Симоновић потиче из познате врањске породице познату као Гочобани и генерацијама су у вези са књигом и писаном речи. Поред Симоновог оца, чувеног историографа Ристе Симоновића, писаном речи се бави и његова ћерка Татјана.

– Од тридесетак његових књига, сматрам да је најбоље Турско гробље. Веома сам поносна што сам његова ћерка и надам се да ће његова поезија живети вечно и да ће и даље бити уврштаван у разне песничке антологије – рекла је Татјана Симоновић, песникова ћерка.

одломак из песме Живот је сан

Нема ме давно, ни водоравно

Ни усправно, као што ни тебе

Никад није било. Прхнуо сам

С танке гране,не макнувши се

С места, ништа се није збило

Нити приметило.