Град Врање, најјужнији град Србије, смештен је у врањској котлини, на левој обали Јужне мораве у подножју планине Пљачковице. У историји, био је успут многим освајачима који су се ту задржавали и остављали део свог језика, културе, обичаја.
Ми Врањанци нарочито треба да обратимо пажњу на ћирилицу као и на употребу нашег оригиналног дијалекта који је надалеко чувен. Иако је у задње време, тај специфични чаршијски говор често био мета злих коментара, он се у Врању одржава међу онима који га се не стиде, већ се њиме поносе.
Професорка српског језика и књижевности и књижевница Бранка Марковић говорила је о лепотама нашег говора.
– Лепота нашег говора је у ствари та чиста музика, та специфична мелодија и то богатство нашег врањског говора. Када кажемо врањски говор ту се мисли пре свега на тај чаршијски говор који се користио искључиво у једној мањој људској заједници на територији ужег дела града односно на том ужем географском положају и он се разликује од оног говора, речи и израза и многих других синтаксичких творевина из околине Врања, поручује професорка Марковић.
Професорка Марковић истиче да иако се често чује “врањски дијалект” то није правилно јер је дијалект књижевна творевина која одступа од свих норми књижевног српског језика. Говор Врања припада призренско-тимочком дијалекту, односно подгрупи јужно-моравских поддијалеката. Припада групи најстаријих српских говора и најархаичнијој штокавској зони.
Карактеристике овог говора су веома специфичне: то је мелодија језика, очување полугласника, вокал Л на крају одређених речи и специфичан вокатив. Када говоримо о падежима, имамо свега три падежа. Акузатив је преузео функцију свих падежа кроз читање и кроз писање.
Оно што је специфично за врањски говор је и кратак акценат који је углавном на првом слогу мада може да стоји било где. Велико је присуство и турцизама у нашем говору због вишевековног ропства под којим је био наш град. Турцизми су остали и представљају део нашег говора дајући му шмек и оријенталну ноту.
Стваралаштво Боре Станковића
Синоним за Врање је свакако и Бора Станковић чије име носе школе, улице, културне институције. Задужио је Врање и ми смо познати по његовом књижевном стваралаштву, па се често чује да је Бора писао на врањском говору.
-Отворите било коју књигу нашег Боре Станковића који је стварно задужио Врање, сем Коштане која је драма и нећете наћи врањски говор. Бора има један једини роман то је “Нечиста крв”, али и код других приповедака, отворите било коју страну и нећете наћи врањски говор, ту нема ни трага дијалекту. Бора Станковић искључиво на српском књижевном језику с краја 19. века и с почетка 20. века и једино је драма “Коштана” писана на врањском говору и то кроз дијалог главних ликова и уопште свих ликова у делу, додаје професорка Марковић.
Иако Бора није писао на нашем врањанском говору, он је несумњиво присутан. Како у граду, тако на селу и свако село имало је по неку своју реч. У прилог томе колико је врањански говор за нас Врањанце битан и колико нам је битно да га сачувамо, али и истражујемо говори и податак да је Народни музеј у Врању реализовао пројекат „Истраживање и проучавање врањског језика ради његовог чувања и заштите као елемента нематеријалног културног наслеђа Југа Србије“ чију је важност препознало и Министарство културе и информисања.
Виши кустос етнолог Народног музеја у Врању Ива Лаковић говорила је начину на који је прикупљан материјал.
-Обишли смо неколико села у Врању и околини пошто се разликује говор села и града, а то су Нерадовац, Златокоп, Рибинце, Ћуковац, Балиновац, Суви дол, Бунушевац, Стропско и Содерце. То је био теренски рад од десет дана током кога су рађени интервјуи отвореног типа, а испитаници су били носиоци врањског говора односно тражили смо становнике који су што старији, који су што мање образовани јер интелектуализација штети самом врањанском говору и тражили смо жене. У патријахалној средини жене су углавном седеле кући тако да су мање примале тог српског књижевног језика док су се мушкарци због посла више кретали тако да су лакше прихватали модернизацију језика. Материјал који је прикупљен током реализације тог пројекта се чува у Музеју и постоје аудио и видео записи. Пројекат је био усмерен према носиоцима врањског народног говора и најбољи представници били су што старији представници, али смо наишли на велике проблеме поготово у граду Врању јер је јако било тешко наћи особе које говоре чисто врањски говор. Смета та интелектуализација односно савремени језик, медији и тако даље, поручује Ива Лаковић.
Значај тог пројекта огледа се у очувању говора, дијалекта и народног говора коме прети модификација и нестајање, а циљ је био прикупљање и документовање врањског говора као елемента нематеријалног културног наслеђа Југа Србије.
Говор могу очувати младе генерације, тиме што ће га неговати, чувати заливати попут биљке.
Медијски пројекат “Cyrl 220“ реализује се уз финансијску подршку града Врања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
