Шести „Борини књижевни дани“ завршени су причом о односу између Боре Станковића и нобеловца Иве Андрића, о чему је говорио проф. др Роберт Ходел, професор на Институту за славистику Универзитета у Хамбургу. Поводом 50 година од смрти нашег нобеловца, о монографији “Иво Андрић: мост и жртва” говорио је проф. др Јован Делић, професор на Филолошком факултету у Београду, који је представио Андрића као лиричара.

Између Боре Станковића и Иве Андрића владало је међусобно поштовање, они су се лично познавали, а Андрић је говорио како му је врањски писац био први књижевни узор, рекао је проф. др Роберт Ходел са Института за славистику Универзитета у Хамбургу.

Он је током последње вечери шестих Бориних књижевних дана говорио о односу два великана српске књижевности, на основу свог обимног истраживања, објављеног у књизи „Рањав и жељан“, која је представљена врањској публици претходне вечери манифестације.

– Изгледа да је Андрић јако поштовао Станковића и да је за њега био веома значајан писац.

Иво Андрић је Бору Станковића упознао 1919. године у тадашњем Министарству вера. Будући наш нобеловац је тада почео да пише своје прве епске приповетке, од „Пута Алије Ђерзелеза“ па надаље.

Чак би се могло тврдити да их је писао под утицајем Боре Станковића – рекао је професор Ходел.

Постоје и многе подударности између двојице чувених писаца, како у животним околностима у којима су одрастали, тако и у књижевном стваралаштву.

Обојица потичу из сиромашних породица и одрастали су без родитеља, поникли су на ободима окупираних територија великих империја, Бора Османског царства, а Андрић Аустро – Угарске и прве књиге које су читали су биле туђе.

Оно што је за Станковића било Врање, за Андрића је био Вишеград, обојица су својим локалним и регионалним мотивима, кроз приче о људским судбинама, дали глобалну димензију, а видљиве су и паралеле у делима „Нечиста крв“ и „Госпођица“, односно међу ликовима Софке и Рајке, указао је проф. др Роберт Ходел.

Према тврдњама лингвисте Александра Белића, Иво Андрић је говорио како је Бора Станковић генијални писац којем се увек враћа и чита га испонова кад год га литература замори, пренео је Ходел.

У наставку вечери које је водила професорка српског језика и књижевности Оливера Ђорђевић, проф. др Јован Делић је говорио о својој монографији “Иво Андрић: мост и жртва”, објављеној поводом 50 година од смрти нашег нобеловца.

Он је публици Бориних књижевних дана говорио о мање познатом Андрићу – лиричару, кроз његова поетска дела „Дјевојачка пјесма“ и „Лепа млада жена говори“ из тридесетих година 20. века.

– Ја мислим да ове две пјесме свакако треба знати, јер Андрић се никада о тим, женским темама, није непосредно изјашњавао.

Није ни овдје, он пјева пјесме и чини ми се да су толико занимљиве и толико необичне, да их морамо знати.

Ја сам зато предложио да овдје, на камерној сцени, најпре кажем те пјесме, па да онда о њима говорим, а замолио сам и организаторе да ископирају те двије пјесме и подјеле их човечанству – каже професор Делић.

Професор Делић је говорио и о томе како је Андрић увек подржавао и својим ауторитетом бранио своје колеге, између осталих и Бору Станковића, који је био на мети критика због свог рада током окупације у Великом рату.