У самом срцу Врања, окружен столетним стаблима Градског парка, поносно стоји споменик књижевном великану који је свој завичај учинио бесмртним у српској књижевности. Споменик Борисаву Бори Станковићу није само бронзано обележје, он је централна тачка врањског локалног идентитета, место где се већ деценијама укрштају сећања, жал за младост и савремени културни живот града.
Од турског гробља до „земаљског раја“
Градски парк у Врању, подигнут давне 1890. године, представља један од најстаријих јавних паркова у Србији. Простире се на локацији на којој се пре ослобођења од Османлија 1878. године налазило старо Турско гробље.
Парк је основао тадашњи председник општине Тома Јовановић звани Гaне, а његово даље уређење, пресецање широких стаза у облику крста и садњу липових стабала наставио је 1893. председник Јован Алексић, који је ангажовао познатог стручњака Милоша Красојевића из Крагујевца.
Управо на том месту, где су некада шетали угледни гости и културни посленици из целе Југославије, одлучено је да се средином 20. века подигне трајно спомен-обележје писцу „Нечисте крви“.
Подизање и свечано откривање споменика 1954. године
Иницијативу за подизање споменика покренуо је културни прегалац, хроничар града под Пржаром, правник и оснивач Државног архива у Врању, Риста Симоновић. Споменик, тежак око 700 килограма, свечано је откривен 7. септембра 1954. године, на десету годишњицу ослобођења града у Другом светском рату.
Извори о самом чину отварања и атмосфери која је владала у Врању прилично су ретки. Најдрагоценији и вероватно једини детаљан новински и радио-запис оставио је загребачки књижевни критичар, уредник и публициста Милан Селаковић. Он је приредио и преко таласа Радио Загреба (а преносиле су и станице у Дубровнику, Осијеку и Ријеци) емитовао репортажу о овом догађају. На свечаности откривања окупио се велики број грађана, локалних званичника и гостију из Београда и других југословенских центара. Сачувана је и историјска фотографија Фото-секције врањске Гимназије, настала два дана пре откривања, која приказује бисту постављену готово у нивоу тла, пре него што је дефинитивно подигнута на бетонски постaмент.
Према писању Милана Селаковића, тог дана је у згради Народног одбора одржана свечана седница, а затим у парку откривен споменик. Истовремено је у великој сали врањске Гимназије отворена изложба посвећена Бори Станковићу. Изложбу су приредила двојица пасионираних поштовалаца великог књижевника, књижевник Синиша Пауновић и Риста Симоновић. Свечаност је завршена представом „Коштана“, коју су заједнички извели глумци београдских позоришта, крагујевачког, нишког и чачанског театра, те аматери тадашњег врањског позоришта „Бора Станковић“.
О аутору споменика: Вајар Славко Шоша
Ову импозантну бронзану бисту, тешку око 700 килограма, извајао је познати хрватски и југословенски вајар Славко Шоша. Шоша је припадао генерацији уметника који су средином 20. века обликовали југословенску монументалну и портретну пластику. Осим Станковићевог споменика у Врању, Шоша је аутор неколико значајних јавних споменика, меморијалних бисти и скулптура широм бивше Југославије, укључујући и радове у Београду и Хрватској, који се одликују снажним психолошким карактерисањем портретисаних личности, што се јасно види на Борином лицу замишљеном над судбином својих јунака.
Искушења, вандализми и културне манифестације
Током више од седам деценија постојања, споменик је доживео бурну судбину. У јуну 2010. године, нашао се на мети вандалa који су срушили тешку бронзану бисту са постоља. Сличан инцидент забележен је и 11 година раније када је споменик био ишаран бојама. Ови чинови наилазили су на неподељену и оштру осуду најшире јавности, а споменик је брзо враћан у првобитно стање.
Посебно је симпатичан био обичај да Врањанци сваког пролећа, на пишчев рођендан, споменик „оките“ свежим цвећем у рукама и иза уха.
Градски парк и плато испред споменика централно су место за одржавање културних манифестација. Традиционално, испред Бориног споменика сваког марта почиње чувена „Борина недеља“. Једна од најстаријих и најпрестижнијих књижевних смотри у земљи покренута је 1967. године управо на иницијативу Ристе Симоновића. Уз њу су покренути и „Борини књижевни дани“, још једна литерарна манифестација која се бави делом најпознатијег Врањанца.
Како су се Врање и Врањанци одужили Бори?
Врање дише у знаку Боре Станковића. Књижевна заједница која носи његово име, Градска библиотека, Гимназија и Позориште са поносом носе његово име. Године 1964. општина је откупила пишчеву родну кућу у Баба Златиној улици и претворила је у Музеј-кућу, чувајући аутентичан амбијент старог Врања. Установљена је престижна Књижевна награда „Борисав Станковић“, а недавно је покренут и дигитални пројекат веб-сајта „Бора Станковић поново међу Врањанцима“ како би се архивска грађа трајно сачувала.
Зашто је Бора задужио Врање?
Књижевни историчари и критичари сагласни су да је Бора Станковић потпуно модернизовао српску прозу, уводећи дубоку психолошку анализу, унутрашње монологе и мотиве чулности и отворене страсти. Књижевна критика је забележила:
„Бора Станковић је на сцену српске књижевности дошао из једног краја наше земље, пре њега готово непознатог… Створио је од родног краја чудотворни извор поезије.“
Јован Дучић, коме је Бора био неисцрпна тема, истицао је његову уметничку снагу, док историчари књижевности наглашавају да Станковић „ненадмашно слика трагику живота, старе дане, људске страсти и жал за младост“. Он је на уметнички начин овековечио дух паланке која истовремено жуди за слободом и робује суровим патријархалним нормама. Споменик у Градском парку остаје вечни подсетник на ту прелепу, болну и бесмртну врањску причу и њеног аутора.
