Споменик жртвама бугарских окупатора у Врању, првобитно познат и као Споменик жртвама бугарског терора, налази се у самом центру Врања, испред Саборне цркве Свете Тројице.
Споменик је подигнут у знак сећања на погинуле српске војнике и цивилне грађане који су изгубили животе током сурове бугарске окупације, најпре у Великом рату, а затим и у Другом светском рату, када су снаге фашистичке Бугарске поново окупирале овај крај.
За време окупације у Великом рату, у ондашњој врањској општини су страдала 353 лица. Окупатори су успоставили систем терора и покушали да изведу добровољну бугаризација овдашњег становништва. Грађане су делили на “подобне” и “неподобне”. Ови други су по казни интернирани у Бугарску. Неки су на путу убијани, а неки се из заробљеништва никада нису вратили.
Према расположивим подацима, споменик је подигнут почетком 1922. године, на иницијативу тадашњег председника врањске општине Јована Стојковића, а уз велику финансијску помоћ народних добротвора и локалног становништва.
Бугарски фашисти су порушили овај споменик за време Другог светског рата. Након завршетка рата врањски каменорезац Велимир Димитријевић-Веља урадио је споменик идентичан претходном, који је откривен 1951. године.
На четири мермерне плоче окренуте на све стране света, исписана су имена настрадалих.
– Бугарски фашистички окупатор у Другом светском рату у Врању и околини на зверски начин побио је огроман број људи, жена и деце. Попалио је 8.100 зграда па је између осталих злочина и овај споменик срушио.
Родољубиво Врање обнавља овај споменик у знак сећања на жртве дате у борби за слободу у Првом и Другом светском рату.
22. децембра 1951. године – стоји на првој плочи.
На другој плочи је урезан списак неких од жртава бугарских фашистичких јединица.
На списку који формиран по азбучном реду су неки од ондашњих знаменитијих Врањанаца, какви су Ђурђевић Тома, председник суда, Кичић Михајло, срески начелник, Накић Јован, управник Поште, Ђорђевић Коста, порезник, Илић Ђура, професор Гимназије, али и радници и занатлије, трговци, кројачи, ужари, столари, седлари, пекари, земљорадници.
На списку жртава су и припадници неких познатијих врањских фамилија, као што су Цупара, Барбаче, Талимат.
Хронике кажу да су 22. априла 1941. Бугари поново окупирали Врање. Једна од акција коју су предузели у граду је била и да се сруши споменик посвећен жртвама из Великог рата. Простор око споменика био је блокиран. Зидар Трифун Бурча позван је да да савете за склањање споменика.
Тек када су из оближњег села Стубла доведени каменоресци који су под присилом поткопали темеље споменика он је оборен и уклоњен.
Познати врањски новинар Миодраг Миле Пешић, у својој књизи „Врање“ из 1975. године пише да је споменик подигнут крајем 1921. или почетком 1922. године. Бугарски окупатори су овај споменик, као и Спомен костурницу у Сурдулицу срушили, како би се затрео траг о зверствима њихових претходника.
– Пошто веома тежак постамент нису могли да униште нити да уклоне на други начин, ископали су крај Споменика, севеерозападно од ограде, огромну јаму и ту закопали белег који је сведочио о зверствима њихових очева и дедова у Првом светском рату чијим су стопама бугарски фашисти наставили у 2. Светском рату.
Тај део Споменика и сада је закопан на истом месту – стоји у тексту Милета Пешића.
Након ослобођења Врања, а десет година након рушења, 22. децембра 1951. године, на ондашњи Дан армије, споменик је обновљен, као Споменик жртвама фашистичког терора. Нови споменик, заједно са новим плочама урадио је врањски каменорезац Велимир Димитријевић Веља.
На дан ослобођења Врања у Првом светском рату, 4. октобра 2003. године, на четвртој страни овог споменика свечано је постављена спомен-плоча посвећена чувеном српском војводи Петру Бојовићу.
Испред овог споменика се сваке године традиционално обележавају важни историјски датуми, пре свега 11. новембар — Дан примирја у Првом светском рату, када представници Града Врања, Војске Србије и удружења потомака ратника полажу венце и одају почаст страдалима.
