Живот у хранитељској породици је специфичан , како за хранитеље тако и за њихове штићенике. Она је база и треба детету да пружа сигурност, топлину, љубав и подршку и да брине о његовом здрављу, школовању и васпитању. Маја Анђелковић је захваљујући љубави коју несебично добија од својих хранитеља, постигла много резултата у школи. Једна од најдражих је титула ђака генерације, коју је понела на крају досадашњег школовања. Насмејана и скромна девојка није крила емоције и љубав коју осећа према Вери, коју како каже, гледа као своју мајку.
– Завршила сам школу ,,Вуле Антић“, смер за шивача. Поносна сам што сам ђак генерације. Највише сам ишла на такмичења из физичког и тамо смо стекли највише пријатељстава и много медаља – нагласила је Маја.
Као део спортског клуба ,,Бубамара“ у Врању, Маја је посетила много градова и упознала доста нових пријатеља.
– Такмичимо се и долазе деца из различитих градова. Била сам и на специјалној спортској олимпијади – додала је.
Вера Илић, хранитељка овогодишњег ђака генерације ШОСО ,,Вуле Антић“ Маје Анђелковић, подсетила нас је колико је важно бити добар човек и своје време и љубав усмерити ка деци која то заслужују.
– Позив једног хранитеља није лак, али је занимљив. Мора да се ради, да се деца науче васпитању, да се упуте у нови живот како ће и шта, где ће да буду, јер су деца дошла из породице где нису добро чувана, или није било могућности да их неко чува. Код нас су чувана, а ја им пружим све што могу. Где год да треба да идемо, идемо заједно. Шта год им треба, ја сам увек ту – истакла је Вера Илић у нашем Јутарњем програму.
Вера Илић је доказ да доброта и хуманост још увек постоје у људима и за себе сматра да је веома храбра жена, што је одлуком да брине о Маји и доказала.
– Увек сам храбра, не претварам се. Када год кажем нешто, то је речено. Увек стојим иза њихових поступака, шта год да ураде, ја се борим. Не дам да им нико ништа каже, увек скочим за било шта и не дам да им нико каже ниједну лошу реч – најгласила је.
Маја Анђелковић једна је од седморо деце у породици, а осим што брине о њој, Вера и њена породица одлучили су да преузму одговорност и о њеној старијој сестри, Александри.
– Маја је сада завршила трећу годину, ишла је на многа такмичењима са којих је увек донела понеку диплому и медаљу. Увек је била добар и редован ђак, изостајала је из школе само када је болесна, без обзира да ли је зима, да ли је топло, да ли је хладно, Маја је увек ишла у школу. Александра је завршила трећу годину смер здравствени неговатељ, сада је завршила и вишу школу, има још пар испита – додала је Вера.
С обзиром да Маја и Александра имају још браће и сестара, Вера Илић не дозвољава да се веза и љубав међу њима прекине. Инсистира да проводе квалитетно време заједно и да никада не престану да се осећају као део породице.
– Шесторо њих је у хранитељским породицама, док је најстарији брат у Прихватилишту, јер је он пунолетан и завршио је такође средњу специјалну школу. Сви остали су у хранитељским породицама и на територији града Врања, дружимо се кад год је у питању прослава, рођендани, изађемо у град, видимо се, попричамо. Деца се виде и увек су заједно и у контакту телефоном, објашњава ова топла и брижна жена.
Вера Илић и Маја Анђелковић још једном су нас подсетиле колико је сваком од нас битна љубав која долази из породице. На њиховим лицима се могла видети срећа и много лепих емоција које гаје једна према другој. Љубав је покретач света, а храброст је особина коју имају само посебни људи попут њих.
