Жеља да се макар и у зрелим годинама сусретну другари из школске клупе, не познаје границе. И не мора увек да се чека јубиларна годишњица, да би се дружило. Управо то су доказали матуранти Учитељске школе, обележивши 56-ту годишњици завршетка средње школе.

Матуранти некадашње Учитељске школе окупили су се поново након 56 година. Уз осмех, шалу и по коју анегдоту, присетили су се како се некада учило, строгости и дисциплине која је владала, али и тренутака између часова, првих љубави, другарстава и догодовштина.

-Састали смо се прошле године и одлучили да се чешће виђамо, јер живот иде брзо. Када смо се видели прошле године, неке нисмо могли да препознамо, каже Роска Ристић.

-Око петнаестак нас увек долази, неки не желе да долазе. Битно је да ми увек долазимо. Ово је прилика да се видимо, каже Витомир Јањић.

– Брзо се живи. Једно виђење, један живот. Људи не би требало да се понесу у слави, новцу, увек треба да се нађе новац и време за виђење. Школа се памти довека, каже Чеда Марковић.

– Имали смо фантастичне професоре. И ја сам сам био професор, наши су били фантастични, каже Милосав Јовић

Чуле су се и анегдоте, по типу како је некада изгледало када се успавате за час. Истичу да је било много строже тада и да су се неретко код куће и батине добијале.  Препуни утисака и живих сећања прошетали су до зграде некадашње Учитељске школе, где су се фотографисали, а потом наставили дружење у ресторану.