Током живота, пре или касније, сви се суочимо са осећањем изолованости, усамљености, тескобе или емоционалне нелагодности. Ово су најчешће нормалне, краткотрајне реакције на тешке животне ситуације. Међутим, трајање и интензитет болних осећања или измењених образаца мишљења могу учинити да уобичајени одбрамбени механизми више не буду довољни. Тада нам је неопходна како специјализована терапија, тако и подршка заједнице.

“Постоје бројне предрасуде о људима који имају менталне проблеме, а које уопште нису тачне. За обичног човека лудило је све што је необично, што искаче из свакодневних токова, нешто што се неком деси. Док за психијатре у лудило спада мали проценат менталних поремећаја, свега један до два одсто, све остало спада у поремећаје који нису психотични”,

Као што и сама реч каже предрасуда представља неко већ формирано мишљење или став о некоме или нечему, па тако и о менталним поремећајима односно о симптомима менталних поремећаја и самим тим што је то унапред формиран став или мишљење, заснива се на некој негативној конотацији и конструкцији која је погрешна и доводи до осуђивања и заснива се на једној нереалној основи рекла је за РТВ др Габријела Драгић спец. психијатрије.  Најчешће предрасуде код менталних поремећаја су страх од сусрета са психијатром, стид или осећај слабости јер се сматра да ће се можда пацијент прогласити “лудим”. Отићи код психијатра не значи да је неко луд или да има озбиљне психичке проблеме закључује др Драгић.

У времену у којем живимо велики број људи у нашој земљи пати од бројних емоционалних проблема, неки су спремни то да признају а неки не. Ти проблеми крећу се у широком распону, од свакодневних проблема живљења, породичних проблема, усамљености, недостатка осећаја смисла и животне испуњености, проблема у партнерским односима (љубомора, посесивност, преваре, свађе, страхови од одбацивања и везивања, итд), стресова на послу (услед радног преоптерећења, лоших међуљудских односа, временских притисака итд), животних криза (изазваних губитком посла, егзистенцијалним проблемима, променама средине, развода бракова, промена места живљења, школе итд), блажих облика емоционалних проблема (стидљивост, блажи облици депресије, социјалне анксиозности, ниског самовредновања итд) па све до тежих клиничких синдрома као што су болести зависности, тежи облици анксиозно-депресивних поремећаја, поремећаја личности, психоза итд.

Јављање психологу је веома битно, међутим психолог не може преписати лек, али може упутити особу психијатру уколико процени да је то потребно, тако да је то од велике важности и стичем утисак да се ствари мењају на боље, да људи схватају да није страшно јавити се психијатру и да упоређују то као потребу, на пример кад се јавимо правнику за неки правни савет,  истиче докторка Драгић.

Ако се обратим за психолошку помоћ то значи да сам слабић (слаба особа) и да не умем да се самостално носим са својим животом и емоционалним проблемима

Признање да имамо проблеме представља показатељ мудрости и храбрости јер представља увод у конструктивно решавање сваког проблема. Сваки проблем има неко решење (додуше не увек идеално и магично). Порицање проблема је знак слабости и представља избегавајуће понашање које скоро никада не доводи до конструктивног решавања проблема. Особе које потискују своја осећања и негирају своје проблеме саме себе стављају у позицију слабости појачавајући тиме себи осећања очаја и беспомоћности. Свако одлагање решавања проблема доводи до његовог продубљивања. Све особе на овој планети имају неке проблеме јер је то последица комплексности људске природе, међуљудских односа и друштвених услова живота.

Време лечи све и због тога ми није потребна никаква стручна помоћ

У случајевима блажих животних криза неки људи су у стању да сами превазиђу и реше своје емоционалне проблеме, некада се проблеми реше сами од себе када се промене неке неповољне животне околности или када особа прође кроз неку депресивну епизоду спонтано, то је некада заиста истина. Али то не важи увек и за све особе. Неке особе су осетљивије на стрес и потребно им је доста времена да самостално препрободе животне кризе, некада се неповољне животне околности не мењају или се мењају веома споро или се (што је веома чешће) јаваљу сличне неповољне околности на које особа поново реагује на начин који јој ствара емоционалне проблеме (јер дата особа није ништа променила у свом начину мишљења, осећања и понашања који је уводе у емоционалне проблеме). Такође, учестало јављање неповољних животних околности може довести до настанка кумулативног стреса што исцрпљује адаптивне капацитете особе да се носи са свакодневним и новонасталим проблемима које живот неминовно доноси. И на крају треба рећи да сам проток времена не лечи (не мења) ништа, оно што лечи и доводи до побољшања јесу (поред промена у животним околностима) промене у нашим ставовима, начинима размишљања о себи, другима и свету, као и учење нових вештина за превладавање стреса и других емоционалних проблема.

Психолог ми не може помоћи у решавању мојих проблема јер мене нико не може боље разумети од мене самог/саме

Тачно је да нас нико не познаје боље од нас самих и да нико не може завирити у нашу главу и видети шта се тамо тачно дешава, али исто тако је тачно да смо сви ми као људска бића веома пристрасни и необјективни када је у питању сагледавање нас самих а нарочито када су у питању болне теме и сагледавање сопствених мана и погрешних поступака. Један од узрока лековитости психолошке помоћи је тај што је психолог друга, дакле непристрасна, објективна али и стручна особа чији је професионални задатак да друге људе саслуша и разуме на начин који није пристрасан и обојен самообманама којима смо сви склони као људска бића. Управо та непристрасност и објективност (али и стручност) представља нужне предуслове конструктивног приступа решавању проблема.

Превенција игра веома важну улогу , можда и најважнију наглашава др Драгић. У превенцији постоје више нивоа, почевши од раног детињства, до породице, родитеља као примарне подршке, и даље кроз школовање наглашава др Драгић. Подршка заједнице је врло битна као и социолошки и култоролошки фактор, као и едукација становништва.

С тога, особе са психичким поремећајима су у двоструко неповољном положају јер се с једне стране боре са симптомима болести, а са друге са предрасудама и дискриминацијом. Као резултат тога јављају се тешкоће у остваривању квалитетног живота који могу имати и који свакако и заслужују.

Решење овог проблема треба тражити у системском приступу овом проблем који ће подразумевати јасну националну стратегију борбе против стигматизације психички оболелих особа. До тада свака особа која разуме овај проблем може допринети његовом сузбијању у својој околини информисањем оних који стигматизују, као што и здравствени радници и здравствени сарадници помажу психички оболелим особама у прихватању своје болести и ношењу са овом неповољном позицијом у друштву.

Да би се проблем решио а сваки проблем има решење и ако код особе постоје заиста озбиљни психички проблеми потребно је да се особа обрати лекару, који ће поставити дијагнозу и одредити зерапију лековима или психотерапију закључује др Драгић.