Кад неко оболи од менталне болести, онда то погађа и све ближње: може их зближити или отуђити, али најважније је да прихвате ситуацију, подрже и охрабре вољену особу и учествују у њеном лечењу.

Када један члан породице оболи од менталне болести – било да је то депресија, анксиозност, психоза, болест зависности – онда то утиче на целу породицу. Живети с особом која има тежак и хроничан психијатријски поремећај вероватно је један од највећих изазова за његове ближње, јер се од њих очекује да буду укључени у лечење, да оболелог подрже и охрабре, као и да се носе с низом његових понашања и симптома.

Постоје многи фактори који могу да доведу до  нарушавања менталног здравља, али кроз неке мере превенције које се могу спровести пре настанка првих симптома може се заутвити даљи ток болести, рекла је за РТВ психолошкиња Анита Петковић.

Када говоримо о менталном здрављу симптоми болести у почетку су веома ретко видљиви за разлику од телесних обољења, на пример ако смо претерано забринути то може да изазове и телесна обољења али не често и не стално наглашава Петковићева и додаје да уколико смо стално претерано забринути из тога произилази негативна емоција страх и код особа може да изазове кардиоваскуларна обољења.

Од чланова породице захтева се и да науче како да воде бригу око узимања терапије, посебно уколико оболели одбија да узима лекове или одбија помоћ психијатра.Све то може бити емоционално и физички исцрпљујуће и веома стресно. Зато је важно истаћи да суочавање с менталном болешћу не зависи само од снаге и издржљивости појединих чланова породице, већ и од тога колико добро и доследно раде заједно и колико су способни да се међусобно подржавају. Понекад их то још више зближи, понекад удаљи, ретко односи остају непромењени. За ментално оболелу особу битно је да очува односе с другим члановима породице. Ако има само благи и пролазни психијатријски проблем, то ће вероватно имати мањи утицај на остале, чак може и ојачати породичне везе, док се сви око њега окупљају како би га подржали у лечењу. Сукоби најчешће настају уколико супружник, родитељи или деца имају различиту перцепцију односа с ментално оболелим.

Људи се одмах јаве лекару уколико имају на пример неку повреду, међутим ретко ће ко препознати код себе или код других повученост, претерану забринутост  као индикаторе анксиозности који могу оставити последице на ментално и телесно здравље, али чак иако препознамо прве симптоме ми немамо развијену свест о томе да је то нешто што захтева подршку  каже др Петковић.

Мали је број људи генерално који  самоиницијативно зна да јави психологу или психијатру, из разлога што не препознаје симптоме као озбиљно стање које може да им наруши здравље и да је разговор са психологом или психијатром заправо подршка, каже психолошкиња.

Међуљудски сукоб, понекад тежак и упоран, понекад пролазан, готово је неизбежан између пацијента и других чланова породице и може утицати на животе свих њих.

Најопасније су ситуације кад оболели одбија лечење или када дође до насилничког понашања, вербалног или физичког, према члановима породице. Родитељи који имају дете (малолетно или одрасло) с тешком менталном болешћу можда ће се мање фокусирати на своју другу децу, која ће се осећати занемарена. Уколико неко од чланова породице примети да родитељ, дете или супружник показује знаке менталног поремећаја, требало би га охрабрити да затражи стручну психијатријску помоћ и понудити пратњу, уколико жели. А контролни прегледи код психијатра у пратњи члана породице обично су прилика за размену информација.

Чланови породице могу пружити драгоцене информације психијатру о пацијентовом функционисању код куће и помоћи у праћењу нежељених појава лекова или првих симптома погоршања болести (у том случају би оболели требало да се одмах јави психијатру).

Примарну улогу на развој сваког детета има породица, као и утицај вршњака и друштва али је породица као стуб друштва та која ће највише утицати на ментално здравље.

Породица је та која пружа највећу подршку код решавања менталних потешкоћа код деце и код осталих чланова породице закључује психолошкиња Петковић.

Када се пацијенту дијагностикује ментална болест, код осталих чланова породице се могу јавити осећај кривице, срам, неверица, страх, бес или туга. Многи родитељи и брачни партнери себе окривљују за психијатријске проблеме вољене особе. Понекад желе да преузму одговорност око његових свакодневних обавеза. Међутим, преузимање потпуне одговорности није корисно ни за оболелог, али ни за породицу, јер га тако искључују из уобичајених породичних обавеза.

Едукација чланова породице о менталној болести од које је оболело њихово дете, родитељ или супружник изузетно је значајна.

Потребно је да буду упознати с дијагнозом, начином примене лекова, облицима лечења, могућностима мера социјалне заштите.

Родитељи морају посебно да прилагођавају своје наде и очекивања о будућности детета које има тешку менталну болест. Могу бити разочарани јер оно неће моћи да настави школовање, да се запосли или да оствари партнерску везу.

Једна од најважнијих ствари која се може учинити јесте да чланови породице подрже вољену особу с озбиљним менталним болестима јер увек постоји нада у њено излечење.

Када је у питању подршка друштва ту треба да радимо на јачању ресурса који су нам на располагању, каже Петковићева.

Постоје бројна саветовалишта која су углавном бесплатна и ако одређена особа осети потребу и препозна проблем може се укључити у рад. Позиви јесу анонимни али је потребно да препознамо проблем и искористимо овај ресурс како би побољшали своје ментално здравље.

Веома је битно да и уколико породица препозна одређене промене у понашању, да постоји одређена тешкоћа која нарушава ментално здравље код свог члана, да покуша да му објасни да има проблем и да га подржи максимално и упути код психолога или психијатра како би се проблем што пре решио.

Први корак јесте разговор у оквиру породице, затим информисање члана породице о одређеном менталном поремећају и затим едукација, наглашава Петковићева.

Нарушено ментално здравље јесте један субјективни осећај који се испољава као повученост, несаница, губитка апетита који појединац не препознаје као нешто што захтева подршку али ће зато породица и друштво то препознати.

Зато је едукација породице и самог друштва веома важна, јер уколико смо едуковани ми ћемо моћи да препознамо нарушено ментално здравље и да том неком дамо савет и укажемо на проблем и самим тим му помоћи.

Самим тим ће одређена  особа са нарушеним менталним здрављем увидети значај подршке породице и друштва и сама затражити адекватну медицинску помоћ, у виду психотерапије кроз разговор, или кроз медикаментозну терапију закључује психолошкиња.

 Породични психијатријски проблем не може се сакрити. Друштвена стигма се у нашим крајевима временом смањује и све више људи схвата да то није срамота. Љубав чланова породице може помоћи, али сама по себи не може излечити све проблеме. Зато треба прихватити оболелог таквог какав јесте.

Чињеница је да данас особе с менталним обољењима могу очекивати боље исходе свог лечења него раније. Лекови су све моћнији, а и психотерапијске интервенције могу имати позитивне ефекте.

Што се раније препознају симптоми психијатријског поремећаја, што се оболела особа раније јави психијатру и раније започне лечење прогноза болести ће бити повољнија. 

Превенција кроз едукацију

 Изузетно је важно уложити напоре како би се евентуално извршила превенција јављања менталних поремећаја у радном окружењу. То се најпре може реализовати кроз едукацију запослених и менаџмента (кроз организовање семинара/радионица о менталном здрављу, едукација о важним механизама за превладавање стреса и предупређења сагоревања  на послу, асертивној комуникацији, управљању конфликтима и о управљању људима оријентисаном на потребе запослених) како би се прво идентификовали потенцијални стресори везани за само радно место или услове у радном окружењу који могу поспешити јављање психопатолошких феномена код запослених, а потом и сами симптоми који су карактеристични за одређене менталне  поремећаје који се испољавају кроз промене у самом понашању запослених .

Остваривање психолошке подршке ангажовањем професионалаца

За крај, важно је напоменути да се најефикаснија брига о менталном добростању запослених свакако може спровести кроз континуирану подршку професионалаца, као што су организациони психолози и психотерапеути.

Начини на које се може реализовати ова подршка су многобројни, од ангажовања интерних и екстерних психолога и психотерапеута, организовања стручне помоћи и асистенције у кризним ситуацијама (као што су ванредне околности попут пандемије или значајне промене у организационој структури), организовања горепоменутих едукација, али и самоиницијативне употребе дигиталних технологија, попут релевантних апликација и дигиталних алата за самопомоћ и online саветовање.