Савремени брзи темпо живота, излаже човека великим напорима сталног прилагођавања свакодневним стресним ситуацијама,човек се осећа усамљеним и несигурним за своју егзистенцију, што изазива и анксиозност и депресију. Депресију карактерише патолошко депресивно расположење, губитак интересовања и задовољства, смањена енергија,осећај кривице, беспомоћност,ниско самопоштовање, поремећај сна укључујући несаницу или претерано спавање, губитак апетита а може бити и увећанa лоша концентрација и црне мисли.
– Депресија спада у најчешћи ментални поремећај са којим се ми сусрећемо и спада у тешке и озбиљне болести рекла је за РTВ др Катарина Пејић специјалиста психијатрије. Ова болест захтева озбиљан приступ и третман. Депресија спада у групу афективних поремећаја, односно, поремећаја расположења. Сам назив депресија потиче од латинске речи depresio deprimero, што значи снижавање, спуштање а што се кроз симптоматологију испољава и велика је вероватноћа да ће свака особа у неком животном добу, а притом је изложена неком губитку или стресу, имати испољавање депресивне симптоматологије што не значи нужно да ће имати депресију – каже докторка Пејић.
Умор и исцрпљеност могу бити знаци благе депресије! Тешкоће у обављању свакодневних задатака, губитак способности да се радујете, пад интересовање за људе, за активности које сте некада волели, неспособност радовања, али и напетост и раздражљивост су само неки од симптома депресије .
Бити тужан не значи бити депресиван. Туга је најнормалније људско осећање које произилази из губитка нечега важног за систем вредности одређене особе и зато је туга једно нормално осећање док је депресија нешто сасвим друго и спада у ментални поремећај, који има своју етиологију у коју спадају узроци, затим клиничка слика и сам ток болести и начин лечења.
Колико год нам симптоми депресије делују познато, истраживања показују да се овај проблем и даље недовољно препознаје и лечи. Можда зато што депресија има много лица и што две различите особе могу да пате од депресије, а да имају потпуно различиту клиничку слику. У депресији су увек поремећене емоције, мишљење, воља и нагони.
Један од основних дијагностичких критеријума за откривање депресије је када неко бар две недеље има тешкоће у обављању свакодневних задатака, изгуби интересовање за људе и активности које су некада биле задовољство (хоби, спорт), лоше је расположен, осећа замор и смањену енергију.
Да ли ће неко развити депресију или не, зависи од низа фактора- генетике, структуре личности. Повучене и преосетљиве особе су у већем ризику од депресије. Развој депресије зависи од искуства у раном детињству и великих губитака током живота, нпр. губитак родитеља пре 11. године или психо-социјални стресови попут пандемије која је читаву планету ставила у ризик од депресије.
Такође, проблем у браку је један од важних фактора ризика за депресије са разликом у односу на пол, јер неудате жене ређе испољавају депресивни поремећај него удате, док неожењени мушкарци чешће оболевају од депресије него ожењени. Врло често се дешава да људи у околини пре примете код других да се нешто дешава него онај ко развије депресију.
– За нормално психичко функционисање и очување доброг расположења одговорни су хормони серотонин, норадреналин и допамин. Ови хормоне се у нормалним процесима стварају у мозгу. Свакодневне ситуације као што су убрзан начин живота, доживљен стрес, борба за егзистенцију удружени са осетљивом природом или оптерећеном генетиком могу бити окидач за смањену синтезу ових важних хормона.
Када говоримо о узроцима настанка депресије одговор је врло комплексан каже др Пејић. На првом месту је генетика тј. генетски фактор, затим биолошки фактори, као и психосоцијални фактори наглашава докторка.
Разна истраживања су показала да одређени гени могу бити измењени у смислу експресије гена који регулишу неуротрансмисију у мозгу и регулишу неоротрансмитере као што су серотонин, допамин, норадреналин а то су такозвани покретачки неуротрансмитери. Ми лекари зато прво питамо пацијенте за њихово породично стабло и да ли у породици, даљој и ближој фамилији имају неког ко има менталне поремећаје или је боловао од депресије и уколико добијемо позитивну повратну информацију, онда закључујемо да та особа има генетску предиспозицију да оболи од депресије. У психолошке факторе спадају трауме из детињства, рани губитак родитеља, мајке, злостављање или занемаривање и ту велику улогу игра породица касније кроз живот изложеност стресогеним ситуацијамa, oбјашњава наша саговорница.
Одређене особе могу да имају генетску предиспозицију, одређени губитак, али ако су те особе остварене и немају стресогене ситуације или пролонгирани стрес неће бити депресиван, док ће, пак неки који немају генетски фактор, који немају рани губитак вољене особе, а изложени су свакодневним стресогеним ситуацијама, врло вероватно оболети од депресије каже за РТВ докторка Катарина Пејић, специјалиста психијатрије врањске Болнице.
Неретко се код особа са тешком депресијом јављају суициди. Зато је потрбно код било какве нелагоде, код првих симптома потражити помоћ психијатра и одмах кренути са адекватном терапијом, уз подршку породице која је веома битна.
