У доба под Турцима све куће у Врању биле су приземне или једноспратне, са подрумом, тремом и великим двориштем, углавном са бунаром, дудом или шамдудом. Прву кућу на два спрата у Врању, или како се тада говорило “на два боја“ подигао је чувени врањски трговац Јања Влајинац.

У Знаменитим Врањанцимa ауторка Љубица Здравковић Џонов пише о овој породици и наводи: У“ Врању се у другој половини 18. века из Црвеног града населила породица Стошинци. По удовици Влајинки, која је после смрти свога мужа Димитрија водила кућу, Стошинце су у Врању прозвали Влајинци. Имала је сина Стошу Влајинче, чије име налазимо и у црквеним књигама из 1837. као приложника са 5000 гроша за зидање врањске Саборне цркве као и 1860. када у дубокој старости поклања храму икону крсне славе са ликом  Св. Архангела Михаила. Стоша је  имао двојицу синова: Јању и Димитрија. Ови дечаци су се од најранијег детињства одвајали од својих вршњака из многих првих породица у Врању. Јања је рођен 1817. године. Све што је код нас остало забележено о Јањи потписује др Јован Хаџивасиљевић, његов рођак.“

Здравковић Џонов даље наводи да је Јања био надалеко чувен врањски индустријалац и трговац. У првој половини 19. века име Врања пронео је по целом Балканском полуострву и даље. На Лондонској изложби 1871. одликовани су били његови врањски мутавџијски радови. Био је и један од организатора за покретање тужбе против даваније коју је самовољно од врањских трговаца узимао син Хусеин паше-Сулејман бег.

Кућа Јање Стошића Влајинца, прва двоспратна кућа у Врању, представља леп пример грађанске архитектуре друге половине 19. века. Подигнута је 1848. године. Како наводи Мирјана Томашевић у Старинским кућама Врања освећена је октобра 1859. године, као први освећени породични објекат у Врању, одмах после освећења цркве Свете Тројице. Ово лепо породично здање припада балканско-оријенталном стилу архитектуре. Ово је прва српска кућа “на два боја“ у Врању, са аутентичним старим отвореним доксатом. На кући постоји запис на зиду изнад старог доксата на старословенском језику, који у преводу значи: “Ово је кућа Јање Стошића, а освећена октобра 1859. године.“ Кућа има занимљиве детаље: долапе, улазна врата са шипком, која додатно затвара врата. Сва врата имају лепе рељефе. Постоји и украсни дрвени плафон са ромбоидном орнаментиком. У српској архитектури куће имају обично плаво окречене плафоне, а у турским кућама плафони су зелене боје.

Кућа се састоји од приземља и спрата, али је без подрума. Приземни део озидан од масивног камена, а спрат у бондручном конструктивном систему, са испуном од набоја и ћерпича. Кров који је вишесливни је покривен ћерамидом и на њему се налазе једна баџа и укупно пет димњака. У већем броју просторија, у некима дуж целих зидова, првобитно су се налазили долапи. Кухиња је смештена у приземљу са отвореним огњиштем и амамџиком. Од богатог ентеријера који је овај објекат својевремено садржао, сачувани су само делови долапа као и једноставно украшена таваница у једној од соба.

Негде се налази да је Јања Влајинац био и први који је направио бунар са точком и двема кофама за вађење воде. С озбиром да је био виђени трговац први је донео разне пољопривредне справе. Дуго је био једини у читавој околини који је извозио чауре свилених буба.  Јања Влајинац је учествовао у изградњи Саборног храма 1837. и после у обнови тог храма 1858. године.

Кућа се налази у улици Генерала Белимарковића број 4, а цео сокак добио је назив по овој породици – Влајински сокак.

Породица Влајинац изнедрила је многа позната имена, те тако је и унук Јање Влајинца, Милан Влајинац докторирао на Пољопривредном факултету у Немачкој и у великој мери наставио допринос у области пољопривреде, што је негде и започео његов деда, Јања. Милан Влајинац је са рођаком Ристом Т. Николићем прво постао студент техничких наука Београдског универзитета, како пише Риста М. Симоновић у књизи Људи и дела. Две године је студирао овде, а потом прешао у Немачку и у Михнену завршио пољопривредне науке, а у Халу филозофски факултет. Мала дигресија је да се у овом немачком граду 24. октобра ове године премијерно изводи балетска представа “Нечиста крв“, настала по истоименом роману Борисава Станковића.

Милан Влајинац је обилазио села широм Србије. Прикупљао је фолклорну грађу о селу и сеоском животу, нарочито обичаје везане за пољске и друге пољопривредне радове. Како наводи ауторка Здравковић Џонов у Знаменитим Врањанцима Милан Влајинац је сакупљао и пословице. Он је сматрао да пословице  у суштини представљају правила за живот и рад и да су оне семе народне књижевности и много више од тога. Како пише Риста М. Симоновић службовао је у Министарству пољопривреде, Савезу земљорадничких задруга, био професор Пољопривредно-шумарског факултета у Београду и управник државног имања на Топчидеру. Био је и оснивач Културно-привредног удружења Врањанаца у Београду, што се може видети у Правилнику удружења који је део легата Ристе Симоновића.

Читав свој живот Влајинац је посветио идеји да се стање пољопривреде и квалитет живота нашег сељака побољшају.

Још један чувени потомак породице Влајинац је Риста Т. Николић, такође унук чувеног Јање Влајинца, који је завршио историјско-географски одсек тадашње Високе школе и био је сарадник Јована Цвијића. Био је учесник Првог и Дргог Балканског рата, као и Првог светског рата, где је био учесник битке на Церу, а погинуо је 1917. године на Солунском фронту код Меглена. Риста Т. Николић био је антрополог и антропогеограф, познат у европским оквирима свог времена, најбољи и најомиљенији ученик чувеног Јована Цвијића. Цвијић је, како пише Риста Симоновић у књизи Људи и дела желео да му Николић буде наследник и заменик на катедри. Николић је својим радовима одредио етничку културу и национални карактер становништва, посебно југа Србије. Заједно са Цвијићем, један је од оснивача Српског географског друштва.

Наш савременик и још један познати Влајинац био је Тома Влајинац, који је рођен као најмлађе дете Радета и Добриле Влајинац. Чукунунук је чувеног Јање Влајинца. Бавио се неко време и глумом у Позоришту ,,Бора Станковић у Врању, а  препознатљив је по неговању врањског дијалекта. Тома Влајинац је волео музику, свирао је гитару и певао, и у младости био члан групе“ Орхидеје “која је својевремено стекла велику популарност међу Врањанцима .

Још један Влајинац својим делом је задужио колективно сећање Врањанаца, а реч је о Драгутину Ј. Ранковићу, Драгутину Влајинцу, који је био један од уредника и основача Врањских новина.

Једна од редакција Врањских новина била је у кући Влајинца.

Кућа Влајинца сачувана је до данашњих дана. Ова стара лепотица, крај старог бунара и сакривена од ока пролазника, спада у ред најлепших старих кућа у Врању и под заштитом је државе. У централни регистар уписана је 1982. године.  Има статус културног добра од великог значаја.