Светски дан особа са аутизмом, 2. април, у Врању је обележен манифестацијом у просторијама ШОСО „Вуле Антић“, у сарадњи ове школе и Удружења „Говори гласно“.
Овај дан се у целој Србији обележава под овогодишњим слоганом „Нисмо невидљиви“, а програм има за циљ да скрене пажњу јавности и доносиоца одлука на проблеме и потребе особа са аутизмом којих је све више, као и на неопходност системске подршке њиховим породицама.
Присутне је у име домаћина, поздравио Небојша Цветковић, директор ШОСО „Вуле Антић“.
– Наша школа задњих десетак година обележава Светски дан особа са аутизмом и данас планирамо да, након отварања, у спортској сали пригодним пригодним програмом и спортским активностима обележимо овај дан, а онда се враћамо овде, са игрицама за децу – рекао је Цветковић.
– Ово је дан када указујемо на важност подршке и саосећајности са особама са аутизмом и њиховим породицама.
Аутизам није препрека, већ можемо рећи да је то другачији поглед на свет.
Свако дете са аутизмом има неки посебан дар који можда не видимо у првом тренутку, али ако му дамо шансу, видимо његову јединственост и искреност те деце нас тера да и даље радимо са њима – каже Маја Ристић, дефектолошкиња.
У овом делу Србије и даље недостају стручњаци који раде са особама са аутизмом и њиховим породицама. То су олигофренолози, логопеди, лични асистенти и стручни сарадници.
Посао ових људи је озбиљан и комплексан, јер захтева да се свакодневно ради на целокупном психомоторичком развоју ове деце, указује Миљана Симић, олигофренолог и чланица удружења „Говори гласно“.
Бројни су проблеми који отежавају функционисање деци са аутизмом и њиховим породицама и они захтевају мало више разумевања заједнице и системско решавање, наводи она.
– Један од главних проблема је тај што су после 18. године родитељи све мање у могућности посвећују пажњу тој деци, која заврше у кућним условима, а нека, нажалост и у институцијама.
Мислим да би требало да постоји решење, као што су предах центри или становање уз подршку и слично – наводи Миљана Симић.
О проблемима особа са аутизмом се говори сваког 2. априла, али то није довољно, слажу се сви наши саговорници.
– Желимо да наша деца буду видљива и да добију подршку која им је потребна.
Требало би да се уведе закон „родитељ – неговатељ“, затим да се укине партиципација за личног пратиоца, јер нам је сваки динар важан за нашу децу.
Плаћамо приватне часове, дефектолога, логопеда, лечење у Београду и Нишу – каже Слађана Станисављевић.
Недостаје више стручњака за рад са децом са аутизмом, али потребно је више радити са целокупном популацијом, јер понекад, више од свакодневних проблема, породице ове деце мучи недостатак разумевања.
– Желимо да наша деца буду што прихватљивија у друштву, да буде више емпатије према њима, јер сада готово и да је нема – истиче Слађана Станисављевић.
