Српска православна црква и њени верници данас прослављају празник Ђурђиц, у спомен на пренос моштију светог Георгија, великомученика и борца за хришћаство. Према народном веровању, на овај дан почиње зима.
Свети Ђорђе или Свети Георгије се у нашем народу слави два пута годишње, као Ђурђиц 16. новембра и 6. маја, као Ђурђевдан, када се обележава дан његове смрти.
У црквеном календару Ђурђевдан је обележен црвеним словом, а иако Ђурђиц није, сматра се да је од великог значаја за православну цркву. Свети великомученик победоносац Георгије је велики светитељ, живео је у трећем веку и пострадао је за хришћанску веру. Хришћани су у славу и част његову, пренели његове свете мошти из Никомидије у Лиду Палестинску где се сада воде ратови.
Сви ходочасници који иду на хаџилук, обавезно одлазе у велики храм где се налазе његове свете мошти.
Празник Светог Ђорђа обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и као једна од најчешћих слава православних Срба.
Велики број наших верника слави ову славу, одмах иза Светог Арханђела и Светог Николе, тако да је он велики заштитник наших породица.
Слава, као породично молитвено окупљање је оно што краси наш народ и одржава на окупу, јер Господ штити и чува наше породице. Свети Ђорђе се на иконама најчешће представља на коњу, у војводском оделу, како убија аждају.
На иконама за празник Ђурђиц, представља се као „пешак“: без коња, у стојећем ставу и са копљем или мачем у руци.
Ђурђиц означава почетак Вучјих дана или Мратинаца, који трају до Мратиндана, 24. новембра.
Према народном обичајном календару, у том периоду, ништа се не даје из куће, жене не раде ручне радове, а обућари и кројачи се одмарају.
Ако су Мратинци магловити, зима ће бити променљива, ако је ведро, зима ће бити љута.
Према народном веровању зима долази са Ђурђицем, а одлази са Ђурђевданом.
Ову, као и све друге славе, ваља прославити у православном духу, пре свега уз захвалност и молитву свецу. Да будемо умерени, да влада љубав и да празник посветимо молитви.
Ваља нахранити гладног, напојити жедног, свака част на томе, али пре свега, треба прославити молитвено и достојанствено.
