Српска православна црква слави дан Светог великомученика Димитрија, који је у народу познатији као Митровдан. У народу се помиње као хајдучки растанак и доба године када почиње зима. Једно од најважнијих веровања је да свако на Митровдан треба да буде код своје куће, јер ко не буде, тај ће преко целе године ноћивати по туђим кућама.
Митровдан је посвећен античком команданту Солуна из трећег века, мученом и погубљеном због ширења хришћанства. Рођен је у Солуну, за време цара Максимилијана. Игнорисао је царево наређење да прогони хришћане и јавно је проповедао хришћанство.
Када је цар чуо да је солунски заповедник хришћанин, наредио је да га баце у тамницу где је мучен и погубљен. Солунски хришћани Димитрија су тајно сахранили. На месту његовог гроба касније је подигнута црква и проглашен је заштитником града Солуна.
По предању, Димитријев гроб одисао је босиљком и смирном, те је зато назван Мироточиви.
И данас се верује у лековитост његових моштију. Црквени списи наводе да је потом свети Димитрије „бдео над својим градом и спасавао га земљотреса и других несрећа“.
Светог Димитрија, осим Грка, посебно славе Руси и Срби. Код Руса је његов култ почео да се шири још у 12. веку. Они су га 1581. изабрали за заштитника Сибира. Његов празник је један од највећих празника у Руској цркви.
И у Србији су Светом Димитрију посвећени многобројни храмови, укључујући и цркву у Пећкој патријаршији и капелу у манастиру Високи Дечани. Крсна је слава бројних породица и име неких еснафа. У многим местима одржавају се заветине.