У оквиру серијала „Изазови родитељства“ говорили смо о родитељству од његовог почетка па све до периода адолесценције и пубертета, који су често јако изазовни за родитеље. Да ли постоји баланс између строгоће и толеранције и да ли треба прећутати и игнорисати дечју лаж? Ово су питања на која добијамо одговоре у наставку приче.
Родитељство је одувек било тешко, али је данас оно много изазовније због великог утицаја интерета, друштвених мрежа и модерних технологија, поручује Небојша Станојковић из Удружења „Родитељство плус“. У намери да заштитимо дете често смо престроги па се наш саговорник осврнуо на то како пронаћи меру у томе.
– Претерујемо свакако, некад чак и не реагујемо како би требало. Тешко је наћи ту неку одређену меру и ту је ствар индивидуална, од породице до породице, од детета до детета и од родитеља до родитеља. Сви имамо неке своје особине, неке своје карактеристике које красе прво породицу и његове чланове тако да је индивидуално на који ће начин родитељ одредити меру да буде довољно строг, а опет да не задире у простор интиме детета, што може да има лоше последице, рекао је Станојковић.
Мера у строгоћи се одређује индивидуално, али од ње не треба одступати, истиче наш саговорник. Деца су јако манипулативна и често тестирају границе до којих могу да иду, па је на родитељима задатак да те границе које поставе и сами поштују. Упоредо са тим, поставља се питање где је ту толеранција и колико треба бити толерантан према деци и да ли понекад треба зажмурити на неку дечју лаж.
– Мислим да то зависи од природе лажи, колико је лаж бенигна односно колико је малигна и колико касније може да имплицира неким новим последицама. И ситне лажи уколико су учестале могу да донесу последице. Негде је природно детету које се развија и које одраста да понекад и слаже и да исконструише нешто, можда је лаж јака реч. Некад не изговори истину да би се извукло и можда му треба прогледати кроз прсте, јер је то најосетљивији део популације и ментално и физички, додаје наш сагоровник.
На ситну лаж некад треба зажмурити, али никако не дозволити да то постане modus operandi у васпитању детета. Осим толеранције и строгоће, битно је уважити и дететов успех и наградити га када нешто добро уради јер ће му то бити подстицај да настави да ради добре ствари.
