„Што је био старији Бора је постајао мрзовољнији и непокретљивији. Сем у кафану последњих година одлазио је и код две породице у суседству с којима је у периоду окупације проводио највише времена и делио и добро и зло. Као што све више није могао да подноси големаше, главешине, патриоте и националисте по професији, лажне моралисте, режимске књижевнике, лажне Солунце, надриновинаре и сличне типове послератног Београда, тако се све осетније туђио и од осталог света, па чак и од својих најбољих пријатеља.“

Ово је сегмент из текста Синише Пауновића, новинара и књижевника који је „Политика“ објавила неколико месеци пре Борине смрти.

Сасвим оронуо тешког корака тог судњег јесењег дана кренуо је ка београдском Народном позоришту. Можда се у магновењу присетио свог Врања, завичајног поднебља и реченице из приповетке „Моји знанци“: „Једва чекам да дођем у моју махалу, да је пролазим унакрст, вирим у позната дворишта, отварам старе капије, ослушкујем разговоре из кућа али и да се неугодно трзам од нових кућа, искрчених башта, опалих зидова, затрпаних бунара.“

Баш испред Народног позоришта, испод излога са објавом за једну од реприза његове „Ташане“, Бора посрну, изгуби равнотежу и паде.

О тим тренуцима Света Милутиновић, млади глумац и новинар, потоњи редитељ и по завршетку Другог светског рата управник позоришта у Мостару и Зеници, је забележио: „Пролазећи поред Народног позоришта приметих како испред самог улаза лежи неки човек. Застадох зачуђен што пролазници не обраћају пажњу на особу која лежи. Мислили су вероватно да се извалио неки пијанац. Желећи да помогнем човеку приђох, али каквог ли изненађења! То није био нико други до Бора Станковић. Тешко је дисао, готово непокретан, потамнео у лицу. Одмах сам известио тадашњег управника Народног позоришта Милана Предића. Убрзо је дошао лекар али Бора се није мењао, био је у ропцу. Умро је предвече тог двадесет другог октобра 1927. године.“

Било је стравичне симболике што је Бори позлило и што је лежао испод плаката своје „Ташане“ која је била на репертоару на дан његове сахране. Негде на средини поподневне представе глумци су престали да говоре. Редитељ и носилац једне од главних улога у „Ташани“ – Димитрије Димић, обратио се гледаоцима: „Поштована публико, тело Боре Станковића, на путу ка гробљу, налази се пред овом зградом.“

Завладала је напета тишина, после громког „Слава му“, представа је настављена. Како је баш у тим сценима, по редитељевим захтевима, увек било много дима и тамјана, и то је допринело да публика у сузама и са јецајима дочека крај представе, знајући да пут вечности одлази највећи песник Врања.

Као основа за припрему текста послужила ми је емисија Радио Београда „Позоришни радио летопис“ Ђорђа Ђурђевића, емитована 1993. године.

Драгана Станисављевић, некадашња новинарка РТВ Врање