Аномалије зуба представљају абнормалности у структури, облику, броју, положају и величини зуба или њиховом међусобном односу. Понекад је тешко направити разлику између аномалије и екстремне варијације у денталној морфологији. Узроци аномалија су поливалентни и обухватају генетичке факторе, различите метаболичке сметње у току развоја, деловање локалних штетних чинилаца, превремени губитак млечних зуба.
Денталне аномалије се јављају веома ретко, и знатно чешће су присутне код зуба сталне дентиције. Најчешће се манифестују у периоду смене зуба (између шесте и осме године живота), али се могу јавити и пре извијања зуба или касније.
Важно је да се оне на време препознају и адекватно третирају, јер се временом аномалије мењају и постају све компликованије. Грана стоматологије која се бави растом и развојем зуба, вилица и структура лица и њиховим абнормалностима, се зове ортодонција. У збрињавање абнормалности укључују се и друге стоматолошке дисциплине у зависности од конкретног случаја и тежине аномалије, рекао нам је Предраг Ђорђевић дечји стоматолог.
Денталне аномалије се могу поделити на урођене и стечене. Прве настају под дејством различитих хередитарних фактора и на њих се тешко може утицати у прееруптивној фази развоја зуба. Стечене аномалије се јављају након избијања и оне се налазе у делокругу рада различитих грана клиничке стоматологије.
Урођене аномалије су везане за број, величину, облик, положај зуба и абнормалне калцификације и апозиције.
Хиподонција Урођени недостатак зуба се јавља код 5% популације. То је последица развојних поремећаја а не уклештења зуба. Углавном се јавља у сталној дентицији, а зуби који најчешће недостају су: горњи и доњи умњак, горњи други секутић и доњи други преткутњак.
Анодонција Потпуни недостатак зуба се јавља веома ретко. Он је такође чешће присутан у сталној дентицији и настаје као последица ектодермалних поремећаја.
Аномалије у величини зуба Сви зуби су међусобно различити по облику, величини и функцији.
Макродонција Микродонција се јавља код млечних, сталних и прекобројних зуба. Такође се јавља у две форме. Права микродонција представља патуљаст раст свих зуба, а лажна микродонција обично погађа горње латералне секутиће и горње умњаке. Ако се ради о прекобројним зубима смањене величине, они се називају рудиментарни зуби.
Аномалије у облику зуба Као последица поремећаја морфодиференцијације и апозиције током развоја зуба, могу да се јаве абнормални облици круне и корена. Постоји неколико врста ових аномалија. Тауродонтизам, Дилацерација, Флексија.
(Поједине информације преузете са Википедије)
Велики број аномалија се успешно санира у оквиру ортодонције То је клиничка специјалистичка грана стоматологије које се бави растом и развојем зуба, вилица и дентофацијалног комплекса, и исправњањем неправилног положаја зуба и лоших међувиличних односа.
Лечење се започиње најчешће у узрасту од 7-8 година, када са ницањем сталних зуба, ове абнормалности постану видљиве. Само у изузетним и тежим случајевима третман може почети раније. У раном узрасту (до тринаесте године) третман се спроводи покретним плочастим или функционалним апаратима, који се носе неколико сати дневно и током целе ноћи.
За ефикасније деловање може се употребити и фиксни ортодонтски апарат, који се ставља на сталне зубе и који знатно скраћује укупно време ношења протезе.
Разлика између фиксних и мобилних апарата је у јачини механичких сила које исправљају зубе, врсти жице, прецизности и брзини исправљања аномалије. Мобилна протеза коју корисник сам вади препоручује се млађој деци када су у питању мање аномалије, док се фиксна обично препоручује код формираних аномалија са већим неправилностима зуба, и кад мобилна протеза не може да пружи задовољавајуће ефекте.
Период ношења апарата се обично дели на активни и ретенциони период. У активном периоду се врши благо померање зуба у жељену (исправну) позицију. Овај период траје највише 2 године. Када су зуби доведени у жељену позицију започиње се фаза ретенције која има за циљ да задржи зубе у измењеном положају.
Изразито тешки поремећаји захтевају сарадњу ортодонта, максилофацијалног хирурга, протетичара и других специјалиста, и овакве терапије се често завршавају тек у одраслом добу пацијента.
