Први на које помислимо када је угрожено здравље, нама или некоме у окружењу је Служба хитне помоћи. 194 је њихов број који је први који окрећемо, најчешће успаничени и они су први који  нам пруже  помоћ. Неретко у својој муци заборавимо на то да су и они људи, као и ми, да и они преживављавају сваки позив који стигне на свој начин и да није све хитно, јер и у  хитности постоје приоритети.

Празнични дани који су за нама, вирусни фебруар, у коме према статистици, највећи број родитеља узима боловање због неге детета,  довео је  доста пацијената и током  дана и током ноћи  50 пацијента у Службу хитне помоћи.  Било је тешко постићи  све, иако су екипе биле појачане, каже начелник др Слађан Станисављевић.

-Јуче је баш у дневној смени било око 50 прегледа, што је реткост, али је таква тренутна ситуација. Баш је повећан број ових дана, вирусне инфекције су итекако присутне.

Велики је терен који покрива Служба, а осим тога задужени су и за аутопут између Хана и Бујановца. Ипак, постоји одговарајући степен хитности и због тога је важна тријажа, чега треба и грађани да буду свесни, да не би злоупотреби време које некоме значи живот.

-Битно је дати правилне податке. Када нас зову , дешава се да нам кажу: ‘’Дођите и видите, нисам ја доктор’’. Нама је битно да нам се каже шта се дешава. Шта год да је, каже доктор Ненад Благојевић.

Ограничен је број екипа и  важно је да се знају детаљи, јер је можда обична прехлада, а на дугој страни хитан случај, а ми губимо време, потенцира начелник. Притом ради се са високим нивоом стреса баш у овој служби.

– Пре неколико дана сам имао позив, не могу да пробуде дете старо 10 година. Идемо под ротацијом са мишљу шта ћемо затећи. Видимо да је у питању криза свести, све се добро завршило и сви смо срећни, али је веома стресно, каже начелник.

Посао је специфичан и динамичан,  од запослених захтева способност брзог реаговања. Специфичност запослених је да осим знања стекнутог током школовања и искуства треба да постоји и осећање емпатије.

-То се можда на терену некад и не препозна, због тога што акценат стављамо на пружање прве помоћи. Након тога долази онај део који пацијенти и грађанство не виде, а то је процесуирање тог стреса, који ми не показујемо, да не би пренели панику на пацијента, на породицу, каже Јадранка Тасић, медицинска сестра.

У таквим ситуацијама паника и стрес су луксуз за запослене. Дешава се и да не може после тешке ситуације да се заспи. Саобраћајне несреће су међу најтежима и то им никада не излази из главе, кажу,  као и када се стигне тамо где је пацијент већ преминуо.  Сећају се и прича са срећним крајем , успешних реанимација, приликом уједа стршљена или порођаја који је почео у Големом селу.

– Пацијент је био  без свести, без пулса, радили смо реанимацију успешно са срећним крајем и то се памти, каже начелник.

-Док смо возили породиљу, иза нас је њен супруг доживео саобраћајну незгоду, али се све добро завршило, каже сестра.